Prosvetni glasnik

640

преко мореузине Гибралтара, и испаде му за руком, да заузме једио иристаниште на аФричкој обади. Од овога пристаништа отпочињу ведика открића. Трећи син краља Јована, принц Хенрих, посвети све своје време науци, а парочито, ГеограФИји и Астрономији. У превеликој жудви за науком остави он двор, и за место живљеља изабра Лагос у јужном деду Португадије. Овде је био са свим близу аФричке обаде и могао је прибирати податке о оностраним обитаоцима. У оно време јако се тежидо, да се нађе морски пут у Индију, која је због своје плодности и богатства била врло чувена. Принц Хенрих јеанако је мислио о томе, да ли не би било могуће да се око А®рике дође у југозападну Азију јер овај део земље мора ма где имати крај. Уз то још из старих времена била је прича, да је А®рика један пут опловљена. Али јако се бојао врућине испод екватора, и држао је да је она тако велика, да би све морало изгорети, што на ту врућину није навикло. У историји се опет причало о дивљим, ужасним животињама, које нападају лађе, о ватреним рекама и блатној води, која се сва спиктосада, и у којој би се лађе загдибиле. Такве гатке одвраћале су од сваког покушаја. Осем тога тада се још нловило норед обале, и ма да је 1300 год. пронађен компас, опет се иико пије радо усуђивао да се пусти на морсгсу ширину. Хенрих је брижљиво испитавао све, што је год могао дознати од морепловаца и трговаца о западној обали А®рике. Прикупљени податци окуражили су га, да на свој сонствени рачун снреми лађе и да их пошље. Али први корманоши имади су још пуне гдаве о оним страшним скаскама. Они су се плашили, да ће се, кад уђу у широко море, вратити не свршивши ништа. Због тога се Хенрих врло јако љутио. На послетку иађе он два храбра ритера, који

му дадоше реч, да се неће пре вратити док ма шта обично не нађу. Они су пловили и иловили док се не појави непогода и бура, која њихову лађу баци на мало острово Порто Санто. Хенрих нареди да се тамо оснује колонија; да се земља засеје житом, зеденима и вановом лозом. Тако исто пренео је тамо животиње, које су под лепим ведрим небом напредовале и множиле се. Један једини скотни зечић за мало година имао је тако мпогобројно потомство, да су со морали озбиљно плашити, да сво зеленило на острову не пождеру. 2. Од Порто Санта често се при ведром времеиу видео у даљини магдовит вршак на хоризонту. Хенрих заповеди да се тамо плови. Тако се нађе острово Мадеира (године 1420). На њему се нађе једна једина густа, непровидна шума, од 18 миља дужине и више од 4 сахата ширине, у коју човечија нога никад није приступила. Шума је запаљена и ватра је гореда више од седам година. Хенрих и овде направи насеобину, посла семења и домаћих жииотиња, заповеди да се винова лоза са Кипра и шећерна трска из Сицилије засади; и обоје су на земљишту непелом нагнојеном, а нод лепим поднебљем дивно нанредовали. Још и сад је шећер са тога острова изредан, ма да се тамо мало израђује. Али мадеирскога вина долази у Еврону на 30.000 буради и један велики део овог чувеног вина иде у Источну и Западну Индију. Овим открићима јачао је све више и више дух приичев, премда су се његови морепловци још плашили. Они дођоше близу канарских острова, која не беху далеко од обале, а старим су била нозната под именом „ срећна острова." На њима нађоше више вудкана, а високи Пик на Тенериви испуштао је облаке дима. Ту дођоше на