Prosvetni glasnik

648

И С Т О Р И Ј

Ђерманска поетојбина беше испуљена ирастарим шумама, баруштииама и дивљим жииотиаама. Ђерманци беху високи, плаии и ратобории људи. Они се одеваху козком животињском и ношаху често рогове на глави као украс, зато их се толико и бојаху римски војпици. Становали су но колибама које беху покривене шумом или кожом животињском. Бароши и градова нису имали и наста1Бивали су се, где им се доиало. Како беху млого ратоборни, земљу обрађиваху само жене иробови (урату заробљени непријатељи). Ђерманци су се делили по нравима и личним слободама на: илемиЛе, елобадне, иолуелободне и робове. Племићи ностадоше у иреисторијско доба и из њихне средине беху избирани краљеви. Слободни или баштинарн могоше долазити на скупштину. Полуслободни имали су ираво као и слободни да носе оружје, али ннсу смели доћи у скушптину, јер не имађаху ненокретне својине и жнвљаху као закунци. Неслободни или робови у рату заробљени или освојени староседеоци без нрава на имаовину н личну својину, беху као нека врста животиње, а не људи. Племенске послове вршилаје скуиштина. Обично су се скупљали на планинскнм врховима или у светим шумама. Ту су избирали себи судије — гроФове, поглаваре племенске — краљеве и војсковође — Херцеге. Краљевска власт с почетка беше изборна међу племићима, а иосле се избор ограничи на чланове једне куће. Ђермани беху многобошци. Њихов свемоћии бо]' беше ЈЗоган. Он је нримао у своје рајско насеље Валхалу јунаке који би пали у борби. Ботан имађаше сина Донара , бога муње, грома и непогоде. Његова деца још беху Балдех, богсветлости и Цио, бог ратне страхоте. Њихна мајка Хера беше богиња земља, а имађаху још и богињу љубави — Фреју. Више свију богова стајала је судбина. Ђерманци су веровали да има и злих богова — нрегрдних великана и малених цвергова. Ђерманци прослављаху своја божаства у светим шумама или на висинама планинским иснод каквог големог храста, поред река,

извора или језера. Ту су им се они молили и жргве приносили и то коње, или у рату заробљене непријатеље. б). Словени. Словеии становаху између карпатских гора и реке Волге, Висле, Дњеира, Дона и балтичког мора, на земљишту које се у старо доба називаше најпре Скитијом а после Сарматијом, по народима који су некада том земљом уирављали. Словенских колонија још беше и на средњем Дунаву, али их одатле сузбише за Карнате Готи и Римљани. Словени беху нодељепи на многа нлемена са]засебним нлеменским називима, али општи домаћи назив свих тих племена у најстарије доба беше Срб, Срби што значи масу сродиога народа. Од VI-ог века име Срб мало но мало замењује назив Словен, Словени, име големог словенског племена које се у прво време пружаше од Иљменског језера до реке Дњеира и Висле. Немци су иазивали Словене Вендима, а Чуди Ванима. Словени беху мирна и иитома духа. Стари писца уверавај/ да су они марљиво обрађивали земљу, негов&ли занате и трговину. Пошто би се које словеаско племе пастанило на ком земљишту, оградило би га ровом и плотом и ноделило међу нородице п задруге. Словени су обично становали по селима, куће правили од брвана или илетера у сред имања, па с тога п раздалеко једиу од друге, те је тако једно насеље или село захватило много иростора. У породици и задрузи беху изборне старешине, а изборне беху и сеоске и нлеменске власти, кмет, кнез или жупан. Они су управљали но обичајном ираву, које старином беше освештано. Словени не беху ратоборни. У случају рата избираху, као и ђерманци себи војсковођу, чија власт трајаше само за време рата. Словени беху сви мзмеђу себе једнаки и равноправни. На скуиштине (већа) долажаху старешине породичке да решавају о потребама племена. У њих не беше робља. Заробљеним непријатељима допуштало је се да се откуне, или да остану и даље међу Словенима као слободни. Земљорадничке иослове вршили су људи, а жене су справљале одело и пословале у кући.