Prosvetni glasnik

истоРијА света

на јавност сгшси, што се на то односе, ако су још где сачувани. У Будимској дијецези је бидо сразиерно највише школа, а да ли је то била засдуга тамошњих епископа, тешко је доказати. Ми држимо, е је томе сам народ вајвише допринео. Ту налазимо већи број трговаца п занатлија српских, који су потребу школа боље увиђали ио сељаци. Иа се у тој дијецизи имао иодићи епархијски шкодски фонд,

коме је за нодлогу имао да носдужи једап виноград и Будиму. Чувновато је да се под митроподитом Ђорђевићем губи траг свима тима епархијскнм школским Фондовима, што су основани под митроподитом Иенадовићем. Је ли који од владика у својој дијецези осим тога учинио шта за сриске шводе, није нам познато. (Наставиће се).

ИСТОРИЈА СВЕТА*) СРЕДЊИ ВЕЈЕ^ ПРЕТХОДНИ ДЕО

1. Хришћанство. Спаситељ света роди се у времену, кад држава римска беше на врху сдаве. Нова вера Божјега сина беше противна римским установама и развратним обичајима, зато распеше Христа и гонише његове ученике. Таквих гоњења бејаше десет од Нерона до Диоклетвјана, али то ни најмање није сметало ширењу хришћанства. Верни се скупљаху но гробницама и пећинама одакле оружани вером у једнога Бога беху спремни да нркосе најтежим мукама и искушењима. „Ми смо од јуче, говораше Римљанима хришћански беседник Тертулијан, а већ заузесмо ваше вароши и ваша поља;" а Јустин мученик: „да нема народа који не верује у оца, творца света." Уморени гоњењима хришћанских проповедника цареви римски пајносле увадеше, да будућност државе зависи од нове вере. Константин је први прими за државну (330). Алн до тога времена беше се много што шта цроменило у Христовој цркви. Место изборних старешина црквених јави се одедити ред свештенства, који се раздаковаше од нростога народа по правима и положајима. Владике гдавних места постадоше као митрополити старешине над Другим епископима, ') IIо Дииере-у, са изменама и допунама из нризнатнх шкодских и стручних књига наше и стране литературе удешена за потребу наших средљих школа.

ови онет имађаху под собом свештенике нижих чинова, а свима беше осигуран опстанак дохоцима, које добијаху као добровољне дарове од владаоца и ириватних. 2. Нови народи. Док је тако христова вера подагано утицала на свет и учила га другом животу, десио је ое појав који је много брже ускорио нропаст старе римске државе. То беху нови народи које Римљани називаху варварима, али којима беше намењено да као носиоци хришћанске образованости створе нове државе на развалинама големога Јонског царства. Ови нови господари света беху подељени на; а) Аријевце — Ђерманце и Словене; б) Жонголе — Хуне, Ава^е, Бугаре, Маџаре, Татаре, Турке и т. д; в) Семитовце — Арапе. а) Ђерманци. Ђерманци су живели у Ђерманији н Скандинавији, изме!)у РаЈне, Висде, Еарпатских и Адписких огранака, Немачког и Леденог мора. Они се дељаху на ова пдемена: Тоте, између Карпата и Црнога мора; Бургунде, Вандале, Лонгобарде и Саксонце дуж Бадтичког мора; Франке и Свеве на доњој и горњој Рајни и Дунаву. Северио иза њих беху Данци, Јути и Скандинавцч у Данској и Саксонској.