Prosvetni glasnik

НЕКОЛИКО РКЧИ О УПОРЕДПОЈ ГРАМАТИЦИ ИНДО-ЈЕВРОПСКИХ ЈЕЗИКА

његова занимања — једни исти носиоци свију појава духовног живота, као: језика, веровања, прича, писмености, културе итд., шш, другим речима:једни исти народи; испитивања се пак лингвистова везују у једну целину једповрсношћу оне стране појава духовног живота разних народа, што се зове језик. У осталом, све ово има места само у памети — одлучно, У ствари се могу врло лако у једном лицу удружити самостална занимања на пољу, нпр., класичке илити словенске Филологије са чисто лингвистичким испитивањима у области , нпр. , „индо-јевропских" језика. Видети, као што неки раде, разлику између Филологије и лингвистике у томе, што је прва наука исторнска, а друга природпа, пастављати ове две науке у некакве непрпјатељСке односе — нема, рекао бих, довољног основа, осем личних укуса, предрасудаи самовољних тумачења задатака ове или оненауке, како те задатке себи замишљају неки наученици. Неки л.ингвисти гледају на ово питање мало једнострано, и рачунају своју науку природном баш у оном смислу, у ком је геологиЈанли биологија (састав ботанике и зоологије), тј, не само по методу по и по самом предмету испитивања: наука о језику ето испитује живе „ОЈЈганизме", језике, — она се, дакле, у овом погледу не разликује од других природних наука, које се баве испитивањем живих организама. Пптање: да лн наука о језпку долазн у науке природне ? мени овако изгледа: метод, којим се служи садашња научна лингвистика, онакав је исти, какав је и метод у природњака, метод оштрп, индуктиваи, — дакле, с овога гдедишта наука је о језику наука природна. Ако ли обратимо пажњу на природу испитиваног предмета, тј. на природу самог језика, као појава поглавито бесвесне психичне радње човекове, тада ће бити потребно науку о језику убројати у науке историско-психичке илн „социолошке". У осталом, наука о језику мораће овако нзгледати као да је у оба одељења науке само у том случају, ако будемо у опште примали слично дуалистанско или двојно дељење наука. Ако ли се одречемо овога традиционског дуализма, онда ће се нитање, куда да убројирмо науку о језику , показати са свим

сувишно, јер прво, у том случају све ираве науке излазе природне, пошто се занимају изучавањем природе у најширем смислу ове речи, и ако нретендују на праву научност морају следовати индуктивном, а за тим дедуктивном методу; друго, посебне науке чине само делове једне опште науке: оне нису пишта друго него задаци, које узимају на се ноједине групетрудбеника, чијн је крајњи циљ — сазнати стварност у свима јој нојавама. Задатак је свију наука — очистити предмет испитивања од свакојаких „случајности" и самовоље, па иетражпвати „правилност и законитост*. С овога ће гледишта све науке, које се занимају уређивањем и уопштавањем поједнности, бити природне, ако истичу на нрво место уређеност и правилност у појавама сакривену. Остајући пак на јединим само случајностима и деловима, све су ове науке — науке „историјске", (у оном смислу у коме се тај епитет придева имену тако зване „свеоиште историје"). Овако гледајућн на ствари, изван природпих наука и математике нема места ни за какву другу нраву науку. Тада и Филологија, и историја, и политичка економија итд., у колико су науке, морају бити неизоставно ириродне. Филологија пак и историја, одричући се оштро индуктивног метода природних наука, и избегавајући научна уонштавања у оном смислу, у ком се то чини у природним наукама, могу бити скуп врло занимљивих податакаи свесветско-историских сплетака, и у онште оно што је коме воља, али никад неће бити наука. Попгго језик ставља испитивању само две стране: 1., акустично — Физиолошку и 2., психнчку, то би се могло питати : да ли је уопште паметно стварати особиту науку „о језику", и да није то наука сувишна, где су само случајно састављене или сленљене три науке — акустика с физнологијом и психологијом? За одговор на то питање можемо показати пре свега Факат, да наука о језику као иоеебна наука, стоји, да она нма и своју властиту литературу, има и своје властите специјалисте. Осем тога, у науци о језику нма заиста нитања чисто глотолошкнх или лингвистичких, тј., питања, којих се нигда не дотиче ни физиолог ни нсихолог. Тако нир и ако „силе", које у језику раде као што су: „навика 1 ', „тежња угодносги" , „бесвесно уоп-