Prosvetni glasnik

353

тавријског полуострна понесе у Цариград и Рим св. Ђирило, брат Методов. Само иолааски Сдовени мачем у руци брањаху стару веру, обичаје и самосталност од ђерманских аропопедника, који им у име Христове науке силом паметаху своју владавину. Јерсси и хришКчнски сабори. — ИЈирењу хришћанства ускоро загрозише диа ненријатеља : јерес и Мцхамедова нера. Јерес је мишљење противно науци Хрпстовој и црквеном предању, што остаде хришћанском свету иза св. апосгода. Та и друга нитања која често ствараху немир у хришћанству, решавали су св. оци (владике и научари) на ошитим хришћанским, васеленскџм саборима , од којих ћемо поменути ове неколике: Р>аселенски сабор у Никеји (у Малој Азији), осудио је науку александријског свештеника Арија, који порицаше божанство Псусу Христу (325). На томе сабору утврђени су и некодики чланови хрпшћанске вере. Уз Арија нристадоше Вандали, Свеви, Л.онгобарда, Бургунди. Цариградски владика Нестор непризнаваше Деву Марију за матер Божију зато га огласише као јеретика у Ефссу (431), одузеше му владичанско звање, те умре у сиротињи. Његови привржепици раширише се по Туркестану и Бухари, док не утонуше у Мухамедовој вери. Они су још познати и као халдејски хришКани. На халцедонском сабору (451) осудише науку Евтиха о једној природи у Исусу. Ње1'ови последовачп назваше се доцније Јакобитима (Јаковљевцима), по Јакову Барадеју (Барадеусу), који им позајми своје име у У1-ом веку. Јакобити се шираху од Јерменске до Јегипта. Инглески монах Пелагије вељаше да нема наследнога греха пи предопредељења у животу, но да сваки човек својим радом ствара могућност нли немогућност вечиог блаженства, или муке. У томе му беше противник ев. Августин, владика северне АФрике. Науку Иелагијеву осудили су неколико иута на саборима, али она имађаше доста присталица. Цариградски сабор (680) огласио се нротив Монотелита иди приврженика једне воље

V Христу. Као Маронити, прозвани по патријарху Јовану Маро, очуваше се на Лпвану. Никејски сабор (787) повратпо је иконе црквама које пре тога беху избачене. Осем тих унутарњих узрока, шго мутише науку Христову и уносише немире међу хришћане, сиољни ненрпјатељи, мухамедовци, силом својега мача и верозаконог уређења отимаху једну хришћанску земљу за другом. Није прошло пи сто годпна од смрти њиховог пророка, а свет задрхта пред новом понлавом. Од Инђије до Агдантика, од Пиренеја до Захаре и сибирских степа одјекиваху гласи: л Само је један Бог!" Изгледадо је као да ће престрављење, још довољно не утврђене хришћанске државе у Јевропи посгати илен неверпика, који са два дротивна краја нападоше. Адч Франачка победа код Поатијера и иагло раснадање арављанске државе, природна носледица земље основане од разних елемената, спасди су западни свет. Свсти оци. Манастири. — Јустин, Ириније, Тертулијан, Елимента, Ориген, Кииријан, речју и делом опираху се рпмској сили, ширећи Христову веру међу многобошце. Али кад хришћанство постаде сдободно, ваљало га је бранити од вековних предрасуда,јерси и фидософских идеја старога света. И на том пољу јавише се достојни борцн. То беху даровити људи, научари свога времена. Задахнути науком Хрпстовом, они свом сидом своје речитости и ума брањаху Јеванђелску науку п црквено предање. Атанасије и Евсевије, ЈЗасилије, Гршорије и Јован Злагоусти, Лактанције, Амврозијс, Августин, св. Гргцр и Јован Дамаскин оставише дено нме као свети оци хришћанском свету и црквеној књижевности, сдужећи за углед чисте побожности и доцнијпм нараштајима. Док су учевни људи посебице и на саборима устајади против иггетног јеретичког новачења и кварежи која се већ беше јавила у хришћанству, други се израна повдачпше у осаму, пустиње и пданпне, да далеко од света молитвом уједнога Бога стеку душн спасења, мучећи своје тело разним начинима. Ови људи мало по мадо ночеше да се удружују у цељи заједничког иобожног живота. То беше иочетак манастирском жпвљењу. Св. Павла пусгињика сматрају као првог 45