Prosvetni glasnik

НАРОДНА ИСТОРИОГРАФИЈА У ФРАНЦУСКОЈ

455

тра се као јддно велико веџбање снаге за посматрање. Ја сам већ исказао моју сумњу у ногледу тачности оваких назора. Извесно је, да се при томе изоштрава посматрање оних тачака, које су за цртање нотребне ;

јер све што треба да се нацрта, мора се пажљиво посматрати. Али посматрање јеједна реч широког значаја, која, сем тога, обухвата још и многе друге ствари. (Наставиће се)

НАРОДНА ИСТОРИОГР. (Нас (.НепгГ МагИп, НдзШге (1е Ггапсе рори1а1ге; — С јШ2о1, Шв(;оЈге с1е Ггапсе, гасоп1ее а тев реШ8-епбт1;з; — Вигиу V. Шз1о1ге (1е Ггапсе; — А. КапЊаиа, Шб1о1ге (1е 1а стНзаИои Јгап§а1зе). III На реду нам је дело, у ком је историја Француске ирви пут но новијој методи обрађена за школску употребу. То је Ш&1огге Ле Ргапсе раг V. Пигиу. Уиознаћемо се прво са писцем у врло кратким потезима,па ћемо иосле прећи на само дело. Виктор Дириј родио се 1811; бацно се за рана на исгорију старих времена и средЈБега века ; године 1833 ностао је нроФесором историје у Паризу, а од 1838 написао је читаву гомилу књига по, својој струци. Прво је обрађивао историјску геограФију. Тако је 1838 изашла Сеодгарћге ћШоггдие Ле 1а гб-риШдие готагпе е1 Ае Гетргге (Историјска геограФија републике и царства римског); 1888 Сбодгарћге ћГ81оп^ие Аи тоуеп-аде (Историјска геограФИЈа средњега века); 1840 С&одг&рћге ћ181опдие с1е 1а Ргапсе јиздиеп 1453 (Историји геограФија Француске до 1453). Затимје 1843 и 1844 изашла његова Историја Римљана (НМоЈге с1ез Коташв) удвекњиге; 1851 издао је Историју грчку (Ш8(;о1ге §гесдие), која баш сад почиње излазити у Иаризу у иовом издању са многим илустрацијама; а 1853 пздао је дело 0 стању римског света иред што Ке се основати римско царство (Е1а(; с1и шош1е гопшп уегб 1ез Јетра (1е 1а 1опс1аНоп с1е Гетрјге). У 1852 изашло је нрво издање његовог дела ШзГогге Ле Ргапсе, о којем ћемо, мало пиже, почети говор. Ови нослови Виктора Дирија и литерарни укус за историјске студије, који је цара

§>ИЈА У ФРАНЦУСКОЈ вак) Наполеона III повео да изучава Јулија Цезара, били су узрок те је Виктор Дириј ступио у везе са царем Наполеоном III, и говори се, да у чувеном делу НаполеонаШ о Јулију Цезару, које је изашло 1865, има много утицаја и рада Диријевог. Из тих веза изашло је и паименовање В. Дирија за министра просвете, које је извршено 1863 године. Ово наименовање В. Дириј је нотпунце оправдао.Без разлике политичког мишљења, у Француској се с поштовањем и иризнањем говори о раду овога историка на миниетарској столици. Као министар нзрадио је и ноднео цару Статистику основне наставс за 1863 годину, у којој је с циФром у рукама тражио поправке и измене, а нарочито законска средства да се родитељи присиле, да своју децу редовно у школу шиљу, и да се мало но мало тежи ка бесплатној настави. Али се и тада још овем законима иротивило и свештеиство и већина законодавног тела, и они су морали бити одложени. После тога проласка кроз практичну државничку службу В. Дириј се вратио својим исторнјским и научним иосдовима. Прећи ћемо на најглавније дело Диријево, на његову Оашту историју (Н1в1о1ге ншуегзе11е) коју је, иод унравом В. Дирија, удвадесет свезака израдило друштво ироФесора и научника. У тим су књигама геограФске карте, иланови вароши н бојева, нацрти сноменнка, одела и т. д. Ево како је склопљен план те Онште историје. Отпочиње се књигом А. Морија (А. Маигу): Земља и човек или исторички иоглед на оишту геологију, географију и етнологију као иристуи к оиштој историји (Га (егге е! Гћоште, ои 1'арегди 1и81оп(јие Је §,ео1о§1е, с!е §ео§гарћ1е е! <1е 1'е1ћпо1о§те §епега1е8, роиг 8етг (Гт1го(1исиоп а 1' Шз1о1ге