Prosvetni glasnik

КЛРЛКТЕРНЕ СЛ11КЕ 113 ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

и одуш< вљавате је за дурашну одбрану. Његов одушевљени говор није се донао главном заповеднику, који је мислио, да иод згодним условима за себе изда варош Данцима. Исто тако његов говор није се донао ни најмљеним војницима Немцима, који су били у посади и у Густаву Вази гледали једнога безнадежнога бегунца и скитницу. Кад је младић и даље продужио сво.ја доказивања оиколише га војници са шшријатељским расноложењем и прећаху, да ћо га затворити или предати Данцима ако одмах не остави варош и њену околину. Густав је опет био принуђен да бежи и на нослетку стиже на југ у варош Гавнос. 5 Овде му стиже - вест о свирепствима у нрестоници, која су му покосила родитеље, све његове сроднике и пријатеље, на тано ужасан начин. Одмах је дознао, да је његов гонилац слзнао, да је он у Шчедској. Свуда су га тражили са удвојеном ревношћу. За његову главу билаје одређена голема сума новаца а онима који би га сакрили ирећено је смрћу. С тога је Ваза морао опет своје склониште оставити и тражити сиаса у бегству. Он ее реши да бежи на север у долпне, у којима је обитавало поштено и храбро племе. Овде, у средини ових чесгитих људи, који су од најстаријих времена својим делима посведочавали своју храброст и отачаствољубље, мислио је бегунац да ће наћи не само склонппгга већ и оружану потпору иротив насиља. Али пут у ове долине био је врло далек; још где коју невољу, још по неку оиасност морао је нретрпети, пре него што је тамо стигао. Праћен једним слугом крену се он на овај судбоносни пут. И баш у почетку овога пута остави га овај слуга на најневернијц начин и иобеже са свим пртљагом, који му је господар иоверио био. Густав, који је тиме изгубио сав свој новац све своје дотле спасене драгоценостп и имовнну, чисто је беснио и гонно је лопова неко

време. Али кад му се коњ уморио он је био нринуђен да мислн само на своје снасење. Гади свога избављзња остави он коња и пртљаг, да би његови гониоци мислили да је погинуо. Тада баци своје одело, које бн га могло издати, обуче на се нросто одело одсече косу, мету на главу сукнену капу и иђаше но околини као надничар, да пред вратима сељачким тражи рада и леба. Више дана лутао је тако без новаца, без друштва, остављен од свију људи, готово без икакве надежде на избављење у непасељеним шумама и планинама. На послетку дође у Фалун, где је као радник у бакарним рудницима нашао себи комад сува хлеба. Како не блпе навикнут на иодземно становање, отпоче му здравље опадати, и он беше принуђен да се врати на површину земље, да опет радом својих руку продужи свој чемерни живот. На послетку испаде му за руком да нађе зараде код једног племића. И ако се он јако трудио, да од својих другова сакријекоје и шта је, опет многи од њих ириметише у њега много којешта, што се није саглашавало са његовнн положајем и они нз проиустише, да своме госнодару то саопште. Овај заповеди да дође и не беше му тешко да га позна, пошто је некад заједно с њим у Упсали бпо. И пошто се никако не могаше рзпгитн да евоме притиснутом отачаству помогне и да свога госта дуже заштићаза, то је Густав опет био принуђен да бежи у иланину. Борећисе са разним опасностима итешкоћама, које су претил> његотом животу у овим ненасељеним иределима, дође Густав двору другог једног нлемића (Аренда Петерсона), који га одмах познаде као пређашњег ратног друга и оберучке га примп. Овај племић бно је зликовац, који је под видом пријатељсгва крио своје неваљалство и одмах у својој грабљивој души закључио, да бегунца изда, како би за то добру награду добио. Под изговором, да хоће да сакрије