Prosvetni glasnik

554

је 1777 именован за директора српско-народних школа у дистрикту Печујском. Но ношто именоиани директор за Бачки дистрикт, спахија кањпшки, Марко Сервицки, не хтеде то звање да прими, одредише Мразовића, да води надзор н над школама у Бачкој. Он је такође сво.је звање отправљао најревносније, установивши по плану школе у свима местима у Бачкој и Барањи, и његовој ревности -се захвалити може, што у тима крајевима не оста ни оно најмање сеоде српско, без своје школе. У сво.ме срезу Мразовић је такође драсао медодична предавања, тежећи да на тај начин образује себи довољан број врсних и ваљапих учитеља. И онје нанпсао доста школских књига а писао је књиге, намењене деци, да их на дому читају. Умро је у родном месту своме 1826 као варошки судија *). * * * Избор ових школских надзорника био је врло сретан, јер као што се то из геренаведених животоппсних скица види, то су били људи интелигентни с педагошком спремом и крај тога су срцем и душом љубилн свој народ, тежећи за тим да се у просветном погледу потиуно унанреди. Сматрајући књижевност као главну нодлогу школскога наиретка, неговали су је исто тако ревносно, као што су ревносно радили на подизању школа српских. Једно што човек у раду њипом мора да сажаљева, јесте њипа ириврженост руско-словенском језику, који су помоћу књига школских у школе увели и кога су и иначе у књижевности српској заступали. У том погледу критикује их наследник њихов врховни иншпектор српских школа УрошНесторовић врло оштро, али с разлогом. Он проглашује, да је цела организација сриских школа била погрешиа, пошто су у школе уведени такви предмети који нису били одмерени нрема снособносгнма школске младежн те су премашали снагу детињу и у клици убијали сваку вољу за учење; учевпи материјал није такође могао да одговори иравој потреби тако запуштене(Р) омладпне и да јој пружи колико толико добити. Међу тим ') ШаФарик. бесћ. с1ег зп^аку. 1л4ега1иг III 826 и 11. 11. вуки 1девић. ијиш штешгај учигељске шкоде сомборске за 186213. 1 'од. ст. 25.

иредметима, гато су наставу школску отештавали, удара Несторовић особито на Славенску граиатику, која је „пгга више уведена н у саме основне школе, те се нежна младеж свију школских одељења присиљавала да изучава један сваком Србину стран и непознат језик." На тај начип није се ни чуднти, што пгколска настава не показује никаква успеха. Тридесет година уче нас наши учитељи; тридесет година настављају се наша деца, и тридесет година нада се наш народ! Па шта имамо носле тих тридесет година ? У нераду изгубљено време. Срби не треба да уче читати и нисати на своме материнском језпку они треба да изучавају неки скоро сасвим стран језик и да се њиме служе, ма да га ни један или врло мало учитеља говорити умеју, језик кога наша деца не могу никада научити, и од кога наши оцеви и мајке ни речцу једну не разумевају. До сада не имађасмо никаквих школских књша на своме рођеноме, матерњем језику, све што пмађасмо било је на словенском језику писано и штампано. Из ових књнга мораху деца да сричу читају и да из њих уче писати, а говорило се с њима сриским језиком. Са страхом ишла .је девојчица у школу, без воље долазио је дечак из школе кући. После четнри или пет година школске наставе узела је девојчица књнгу да је чита, а дечакје требао да иише иисмо. Девојчица не разумеваше шта је читала, а дечак не знађаше штајеписао. Мати је без воље гледала на књигу, јер је и оиа није разумевала, а отацје мрзио свога сина којп му иначе бејаше драг, јер му није умео да прича, шта је у књизи читао. Доста, родитељи и деца, бејаху међусобно страни а цео народ је остајао у незнању'), С иогледом на наставни језик, пребацивања Несторовићева су иотиуно онравдана тим нре, што је Доситије већ у осамдесетим годинама увео народни говор у литературу српску, а што оп није могао ту сасвим да овлада, томе нису криви једино ови директори школски. Ми држимо да су томе више кривп Митронолитц и владике, који су на

•) Урош Несторовић, од 1816 год. врховни иисиоктор школа српских, оипсује чувеном Слапнсти Јану Еолару стање српских школауједном подужем иисму аа немачком језику. Писмо ово саонштено је у Летопису М. (Ј. К. 113 стр. 258 к даље.