Prosvetni glasnik

668

КАРЛКТЕРНЕ СЛИКЕ

ИЗ ОПШГЕ ИСГОРЦЈЕ

Фелда, који је сам, на срамоту целе уније кркосио сили царевој. Због његове храбросги искупи се брзо око њега војска од 20 - 000 људи, са којом он није давао ни једног тренутка мира ђенералу Тилију. 0нустошавање ноказивало је свуда трагове дивљих мансФелдових труна, јер су оне живеле само од пљачке. Овим трунама нридружи се још са војском баденски маркгра® г Вор!)е Фридрих. Али на скоро носле овога савеза наста онет неслога међу вођама и они се раздвојише. Ово је била штета за обојицу. Тили нападе најнре на маркграоа и нотпуно га победи (код Вимиена 1622). Неколико дана доцније потуче ои и гра®а. Обескуражен овом победом, маркгра® се остави ратовања и повуче се у приватан живот, а своје трупе распусти. ОамоМансфслд не пзгуби кураж. Он одмах добп другога савезника у младоме јунаку Христијану из Врауншвајга, који је био брат тадашњем херцегу. Обојица су сад са особитом смелошћу водили борбе час овде, час тамо. И сам Париз дрктао је од њих, кад су Хугенотима обећали помоћ. Њихове разбојничке чете страховито су пустошиле, нарочито у ВестФалији, где су цркве и заводп опљачкани, а незаштићени католички свештеници претрпели многе невоље. Кад је Христијан дошао у једно место, узе он са олтара тамошње цркве сребрне кипове (слике) апостола и рече: „Ви сге одређени да идете по свету, а не да овде беспослени стојите." Он их прето.чи у новце и талири из њих саливени добигае натнис: „Вожији пријатељ, поповпма ненријатељ!" Али Тили похита за њим, стиже га и иобеди тако, да је једва са половином војске побегао. Са остатком војске здружи се са МансФелдом и обојица упадоше у Елзас нустошећи свуда. На послетку Фрпдрих увиде, да се нема ничему н;1дати од разбојничких чета. С тога се иокори цару и обећа да ће га у свему слушати, ако му поврати његове земље и '

његово звање. Да би цара умилостпвио отпусти он из своје службе гра®а МансФ *лда п херцега Христијана. Алн његоаа је нада била узалудна. Цар поклони пФалцско курФиргатво и још неке земље своме нријатељу баварском херцегу Максимилијану. Обијица отнуштенх војвода, МансФелд и Враунгавајг, понудигае се цару да га служе, али он их одби. Шта вигае њих пристиже Тилије и потуче их до ноге. Оба вођа побегогае у Холанд. Сад је цар срећно своје непријатеље нотукао и немачки кнежеви надали су се да ће он своје трупе једну по једпу раснустити. Али ово не бп, већ на нротив цар нродужн оружање и снремањ з. Ово пронзведе сумњу код немачких кнежева, да цар иде иа то да са свим исгреби протестантску веру. Енежеви се сад поплашнше да не потпадну под власт једног неограниченог господара. С тога се спремише кнежеви Доње Саксопске п за вођу савезничке војске изабраше данског краља Христијана VI коме је у то време ирииадао Холгатајпн. Најзад н епглески краљ, који се узалуд надао да се његовом зету поврате отете земље, умегаа се у овај рат п потпомагаше савез. Оба стара вођа, Христијан и МансФелд иохиташе у Немачку и предузеше команду над неким одељењима немачке војске. Тако сад после нуних шест година бегае оно исто стање које је било у почетку рата. Само гато је сад рат вођен у северној Немачкој и то такав какав дотле цела Еврона није имала. 4. Албрехт Валенштаин Изгледало је, као да срећа не оставља Фердинандов .иресто; јер кад настаде за њега ноги онасност њему се јави нова номоћ. Њему се сад јави један његов ОФицир са изненадном нонудом, да му скупи војску која га неће нигата стати. Овај човек био је Албрехг Валенштаин. Он је био из старе