Prosvetni glasnik

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ 113 ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

у лутеранској верн. Шкоду је учио у Голдбергу у Шдезији, а универзитет у Алдоршу код Нирнберга. Али тврдоглави и унорни младић није показивао ни воље, ни способности за учење. С тога га његов отац одведе у службу као пажа код маркграша у Инсбруку. Таио се у замку маркграфовом скрха са једне нрло високе ограде, али остаде са свим неповређен. Овај чудновати догаћај произвео је чудновате промене у њему. Од овог времена он је сматрао да му је срећа наклоњена и да је он одређен за велика дела. Он иређе у католичку цркву и отпоче да изоштрава своју снособност. За тим је путовао по Немачкој Ходандпјп, Енглеској, Француској и Италији. Најрадпје се бавио у Падуи. Тамо гаје највигае занимала астрологија иди наука о предсказивању по звездама. Тада је се јога веровало да се но положају звезда може предсказати будућа судба човечија. Један тумач позве-. здама иредсказао је, да ће Валенгатаин доживети велику славу. Са великим плановима у души врати се он у своју отаџбину и ступи у службу у царској војсцп. Он се ожени са једном богатом удовицом, која умре а он постаде наследнпк веднког кнежевског имања. Од тога времена чинио је велике издатке али не из жеље за раскоштвом, већ да би привукао нажњу људи на се. Он је ОФицире позивао на ручкове и вечере, иотпомагао их са новцем и награђивао богато своје војнике. У свима биткама био је мудар, куражан и храбар и задоби за се војску и официре. У царском двору опет не заборавише га. Фердинанд II носле ступања на владу наименова га за нуковника. Као пуковник борио се он на Белом Брду са једном решментом кнрасира, коју је о свом трошку скуиио и знатно је памогао да се одржи победа. Као накпаду штете за имање, које му је већнном упропашћено за време чешких немира, цар му даде Фридланд у Чешкој са титулом

, гра®а. Године 1623. наинован је за кнеза Фридланда, а доцнује за херцега. Са нестрпљивим сдавољубљем гледао је дотде војсковођски штап у рукама Тилијевим. С тога се јако обрадовао, кад му је цар у новчаној оскудици дао прилике, да одигра једну улогу, за којом је жудео. Он се обећа да ће цару бесилатно скунити 50000 људи, ако му новери неограничено заповеднигатво над том војском. 0вакав иреддог чинио се цару у ночетку бесносдичарски и смегаан. Али он се брзо сети како би имао велике користи одједне таке војске, која би се борнла за његове личне намере, но што је он до сад зависио од војске савезничких кнежева, а нарочито од њиховог иогдавнце, (»аварског курфиргата Максимилијана. С тога он примп овај иредлог са задовољством. Сад заповеди Фридландац — као гато се Валенгатаин нначе називао —■ да се удара у добоше и са свих страна нојурише људи нод њего (Ју заставу, јер су људи од другог ратовања били чисто иодивљади. Сваки обичан човек радије је хтео да се бије и да нљачка него да тешким радом зараћује себи хлеба. На дивно чудо свију за кратко времо искуни се војска од 25000 људи. Са овом војском продре Валенгатаин јога у јесен (1623) кроз Швабију и нре него гато једогаао на Едбу нарасте мувојскана 30.000 људи. На Десави хтеде му МансФедд спречити прелазак иреко моста, алије тако био потучен, да је одмах нобегао у Угарску. Тамо се хтеде удружити се једним незадовољним кнезом, адп му је овај тражно новаца, јер од гладне и голе војске није никакве користи. Тако храброме МансФелду не оста нигата друго, него да своју војску раснусти, да војени нртљаг распрода и са неколико верних људи да бежи у Млетке. Но у Млетке није ни стигао,.већ је умр'о у нуту у Босни у 46 години. На скоро но том умре и његов ратни другХристијан од Брауншвајга. 77