Prosvetni glasnik

773

Без сумње наставници у школп дужни су своје ђаке познавати, они су дужни знати све њихове слабости као и добре им стране. Али то познавање њихово треба да потиче са самога вреда, оно треба да је црпено из рада и жпвота ђачког, а не из мртвих циФара, као што се сада ради. Бројевима се пршшке живота не могу тачно представити , бројеви нам у овом случају казују стање, али не казују узроке, бројеви нам могу у даном тренутку казати, колпко имамо сдабих и рђавих ђака> алп који су узроци њиховог назатка, и који су путовп за њпхову поправку, то нам бројеви не умеју каза^и. Из тога излази потреба да се ђачки напредак у школи престане цифрама казивати п одатде срачуњаватн. Из тога потиче потреба, де се о раду и напретку ђачком наставници договарају и обавештавају, а не да тај напредак из бројева срачуњавају, јер је напред показано, какви недостаци прате такво срачуњавање. Одавде потиче и та нотреба, да оцена ђачког успеха долазп од самог оног паставника, којп предмет предаје, и који за успех свога нре, мета сам добија и славу и одговорност. Та оцена мора бити нернп израз његовог најдубљег уверења и његовог свестраног познавања својих ђака, а никако резудтат каквог срачуњавања десетомесечних оцена. По себи се разуме да се овако уверење само тако може стећи, кад наставнпк сваког свог ђака често пропитује; по себи се разуме, да се до оваког нознавања ђака не може доћа

I у опим шкодама, где у једном разреду седи 70—80 ђака, као што се то у новије доба често дешава, и, што бп као јаку незгоду требало свима средствима отклањати.

Наше гимназије имају своју доста дугачку прошлост. За време свога опстанка оне су се потпуно мењале и нреображавале, али по нешто су скоро без и каквих измена задржале — не за то, што би то нешто бидо какво добро, него, но свој придици, за то, што смо на такав рад већ давно навикди. Такој једној дуготрајној навици имамо свакојако н на томе да захвадимо, што су се садашње оцене у нашим гимназијама кроз такав дуг низ година непрестано одржаде и још једнако одржавају. Време је зар да се и овом иитању иажња покдони. Ма како да ово нитање изгдеда сићушно, оно јс ииак у школском животу од много веће важпости, него што се. то на први поглед чини. Сетимо се само оног ђачког срачуњавања оцена — тога црва, што у нас и најздравијој настави корен подгриза, —сетимо се оног ђачког бројања на прсте, кад је коме ред да буде ирозван, и додајмо томе још и друге незгоде напред побројане: све ово удива наду, да овим врстама покренуто иитање заслужује много бољу судбину, него што би била та, ако би се преко овог нитања просто на дневни ред прешло. Смедерево, 14 Сеитембра 1886. г. /VI. Дабидовик

0 КОМЕТАМА од Ж5. ЈЊСамена ПРЕВЕО 8ДРАВКО РАЈКОВИВ

(Н а с т а в а к) Ми впдесмо како ишчезавају комете. Хоек, холаидски учени астроном, иоказао нам је како оне додазе. Две ма које комете крећу се обично у двема равнинама, а те равнине сукобљавају се на једној динији која ирелази сунчани центар и која се зове њихов

пресек. Хоек, жедећи да доведе у ред по катадогу све пданете пспитане од Сћаг1ез (Јит!, 1556, изјавио је да има до 15 комета чије се равнине сукобљавају на једној само линији која пролази сунчаним центром, и сече га у дедове, као лубеницу, иди као 90