Prosvetni glasnik

педагошке ствари

825

знање, него као не раздвојнп део његове природе, као једна стадна н непроменљива навнка; да не бн било дакле, као нешто научено, него као урођена особпна ученпкова. Еад је неко запитао Зевсидемуса за што Лакеднмонди ие оиишу своје јунаштво па не даду омладини својој да чита, онда је овај одговорио: за то, што они своју омладину неће да уче речима него делина, неће да им омладина уме говорнта него радити. — За ученпка ће бити сваки предмет, свако место свака стварчпца поучна; свуда ће он имати шта да учи — Њему треба иоказати ствар, а реч Не сама до%и, док међу тим по речи никад се ствар пе може наиравити. Наученост, која се из књпге добија, шупља је. Ми не учимо како треба мислити и радитн него како треба говорити". У овом смислу говори и Бано Ђеруламски о важиости речи за образовање човекоиа духа. ,Сви ш јмови" велп он, ,којп су стечени без посматрања истинског света, само су Фантастичке творевине, које не само не потпомажу духовпи развитак, пего га управо сиречавају — Иознавање истинског света, закона п појава у њему, то је човека одвојило од осталнх животиња, а не речи. Од таквог знања зависн живот и срећа човекова на овој земљи. — Још из малена навикнути да узимамо речи место ствари, и дасепомоћу тако добијеиих речн с другпма споразумевамо о пстинским иредметима и свету, ми после и нехотиде сматрамо речи као ствари : узимамо, дакле, знаке и имена ствари, за саме ствари". — Ово човек кад прочита, чисто му јасније и разумљнвије иостапе од куда се рекрутује оиа сорта „научних" људи, за које нам парод велп „нпје му се сложпла намет с књпгом." Коменски, који се с правом сматра као творац дапашње народне школе и као осни вач очигледносги у настави, још нам језгровнтије показује колико вреди књига и реч у настави, и какве плодове доноси учење по книзи и речима. „ Добра настава" вели Коменски, ,не еастоји се у томе, да се ученицима наиуни глава речима, изрекама, иравилима и туђим мишљењима, него у томе, да се ученици уиознаду са самим стварима, и тако да стеку знање нз кога ће после све пзлазити и развијати се као из каквог

живог извора. — Из свега тога пзлази, да људе трсба уиу&ивати да не цриу своју мудрост из кпига, него из букава, растова, земље и неба ; т. ј., они треба да иосматрају и исиитују саме истинске ствари, а нс да уче туђа иосматрања и туђа мишљења о тим стоарима. — Почетак сваког сазнавања мора полазити од чулног иримећавања (јер што није било најнре у чулима, не може бити ни у разуму). — С тога нема никаква смисла * поучавати и упућивати кога самим речима и разлагањем, него треба одмах сам> ствар носматратн. И тек по што се овако истинскн предмет посматра онда се може о њему говорити да би се тако још боље објасппо, 11 Па ни религиозно образовање нпје могуће као што вели Коменски, без нознавања стварнога света, без нозпавања оних предмета, који се око нас налазе. Сама књига и речи никад неће бити у стању, вели он, да нробуде у нама права религнозна осећања, нпти ће нас оспоеобити да појмимо величину самога божанства, и онога шго је бозкапствепо и узвишено. Не речи и учење из књиге, вели Коменски, него познавање биља, животиња и свију осталих нредмета око нас, уздићи ће нас на пебо и до онога, што је добро п узвишепо. ј Р усо, сматра да је с нрвом речи, коју учепик прими пе разумевајући јој зпачај, покварено правилно мишљење ученпково. Такав ће ученик, вели он, дуго бљештати у очима будала; али опет за то његово знање биће знање голпх речи и ништа више. „Први духовни рад иочпње се чулима, и чула морају бити свакад наши учитељи и вође. Никакву другу књигу сем света, и никакву наставу сем нстинских ствари и Факата. Обратите пажњу вашег ученика на појаве у природи, иа ћете видети, да ћете одмах пробудити радозналост његову. —" За то Русо неће да његов Емил и зна шта је књига до своје 12-те године. „Али ииак ја сам уверен, да ће он још пре своје 10-те године умети добро читати и писати, и то баш зато, што ја пећу наваљивати на њега да ои то зна пре 15-те године. — Наравно, оваким васпитањем неће се образовати којекаква чуда детиња, него телесно и духовно здрави, отресити, увиђавпи и ваљани људи, којима се у младости неће дивити, али које ће у старости поштовати п уважаватп.—"