Prosvetni glasnik

82 4

ПЕДАГОШКЕ СТВАРИ

ПЕДАГОШКЕ СТБАРИ

Р

'твар и реч у настави

Ствари, ствари, а не речи. Тако довикују школи и учитељу сви недагози, почевши од најстаријих времена па до данаи1н>ег дана. Па ипак, и данасдањикао да има јошврдо мно1о учитеља у свима васпитним установама, који не могу да разумеју сав значај оних речи. И сад још има доста школа, не само код нас него и у најнапреднијим земљама, у којима је реч и где не треба да буде, један од најважнијих наставнпх средстава. Још и данас у настави се много пута замењује истинска ствар са њеним именом — место ствари учитељ узима реч. Због тога пије пикаква ретка иојава да ученици једне школе више уче имена истинског света — предмета и ситуација — него сам свет, и више науче речи, него што стеку стварпога знања. Такви ученици умеју доста да говорс, али мало знају и још мање умеју да смисле. Није давно оно време било, кад паша школа иије ин знала за како дј уго ваставно средство сем речп, и кад је књига била једини извор свега знања и образовања, које је школа требала да да. Какве су носледице од таквога учења, то је, бар у неколико, сваки од нас врло добро осетио, чим је Се почео ослањати на своје ноге, чим је ночео самостално мислити. Хиљадама иредмета има, чија смо ми имена учили још у основној школи или у првим разредима гимназије ; хпљадама ситуација и иојава, које смо ми у ирвом времену нашег школовања по књизи и речима научили; хи љадама особнна нојединих, предмета које смо ми ио књизи учили и бајаги научили па нпак све то ми смо моралп доцније поново да учимо и да уиознамо, јер најире смо били „научилн" саме речи, имена иредмета, ситуација и појава, а не предмете ситуације ц појаве. Мн смо најнре учили само говорити и изговарати поједине речп, а којнма се именују истиески предмети, нојаве и еитуације, а нисмо училн да познамо све то у самој истини. Мп смо најпре учиди говорити па онда мислит — а то је изопачен ред сваког природног развитка.

Таквом наставом, која уме сано књигом и речима да поучава, која узима мртво слово и празну реч месго истинског предмета таквом паставом не само да се не иотпомаже усавршавање и развитак учениковог духа, него се, на против, смеће и убија и онај прнродни развитак, до кога би дошао ученпк и без икаквог школовања, само услед онога уплива, што на њега чини људска и нриродна околина. Јер између имена једнога предмета н самог нредмета ностоји грдиа разлика, н иаш духовни развитак не потпомаже се тиме гато ми научимо имена истппских предмета, иојаваи сптуација, него тиме, што ми упознамо саме те предмете, нојаве и ситуације. Вез посматрањаистинскогсвета нема никаквогзнања нитн ми но речима можемо уиознати спољни свет, који се око насналази. По књизн и но речима ми мпжемо научити само да гоиоримо о спољњем свету, али никако да га и унознамо. За то се с пуним правом захтева од свакога учитеља, да у настави иесме употребљавати књигу и реч место истинског иредмета, јер у противном случају учеиици ће му ц научити само књигу и речи, а не истински свет и нојаве у њему. А од такве наставе пре може бити штете ного користи за умни развитак учеников. Такве назоре о важности речи и истинске ствари у настави, налазимо и код школских мвслилаца најстаријих времена. Читави су векови нрошли од како се иочело војевати противу учења празних речи и од кад се захтева да се учење из књиге замени иосматрањем истинског света, па онет и данас ће се наћи ио која васиитна установа у којој сејош пе обраћа довољпапажња на ону несравњену разлику између речи и истинске ствари, и где се још и сада већа пажња обраћа на развитак говора, нсго на развитак мишљења и на уаознавање истинског света. Монтењ налази, да су стари у овом погледу паметније радили , јер, они нису хтели да иоучавају само слушањем или речима, него самим радом. Они су своје учепике образовали више радом и примером него речима. А тако су чинили с тога, да то образовање не би било у ученику као нека наува или какво