Prosvetni glasnik

884

ДУХ ИАСТАВЕ И ВАСПИТАЊА

Сад с овин гледпштем промерпмо онај резултат, који нађосмо о договарањима саветским по пашим средњим школама. Сетимо се још, да је то иросвета, од које се и друге струке п остале гране нашега живота друштвенога започпњу. Онда зар нам пије јасно, да је прво наш друштвени живот још врло мало развијен, и друго зар не видимо из тога још, да је и у настави, владала највеИа индивидуална■ разноврсност ? А зар из тога не излази, да је било п неумесности п протпвностп и погрешака, млого више, него што би их било, да је колегијални ашвот и договор јаче развијен међу онима, који су је вршнли ? — — Видимо дакле из свега овога за карактервстику насгавину п васпитну у средњии школама ово: да је у пастави и васпитању владала највећа индивидуална разноврсност, у којој је могло бити млого противности и млого неупутности. Ето то нам казују одговорп па треће пнтање : је лн се савет занимао каким питањем преко године, и којим? Казалп су нам да у нас пема договарања, него да радимо како ко зна, и да бп, кад би се то и даље продужнло, п даље остао застб.ј у нашем умном и социјалном напредовању'). Застој само, ако ) У шко.ш у којој сам ја пре био, ми смо били завели, да се једнога дана сваке недеље сви скупимо и разговарамо о нашој школи и нашим. ђацима, и управо о сиему. Свакога четвртка сви смо тачно долазили па те састанке, и они су нам били врло мили. Да би ствари боље купили и на састанцима их регаавали, и да би још боље одмах у дело изводили оно што решимо, ми смо из своје средине бирали по једнога, који ће целе недеље нарочито да пази на све око школе и деце и што год он смисли, пронађе и донесе, о томе ми иосле разговарамо. Друге недеље буде други, па трећи, птд. На састанцима нисмо решапалн само оно, што «дежурни» донесе, 'већ све, што год ко изнесе. И ' увек смо имали о чему, и увек би имали материјала и за млого чешће састанке. Све што смо с ким што имали, одагле нам је потицало као заједничко. 0 томе смо увек водили и бележник, о свему тачно п њему смо прилагали копију онога, што смо коме писали. Бележили смо или редом, или сваког састанка кога од нас умолимо. Нико нас на то пије натерао, никако званично наређеље није постојало о томе, него смо ми сасвим сами го уредили, према оним потребама, које смо опажали у нашој школи. Разуме се и по себи, да је поред тих месних потреба долазило толико опшгих ствари с којима оне стоје у свези, да бисио те договоре

претпоставимо, да све остале прилике спољне остају исте. Али иошто се оне живо мењају, пошто Физика социјална у велико ради, то неби био само застој, већ назадак. Долази нам четврто питање, и оно нас већ уводи у наставу саму и поједипе предмете. Оно гласи: „Да ли су се ученици жалпли на тешкоћу ког предмета; зашто сети предмети сматрају за тешке и чиме би се то отклонити могло? Те но томе, који се предмет сматра за најлакши и по чему?" Као што се впди, ово је питање врло важно и дубоко, и одговори, које добијемо на њега, надамо се да ће нам казати млого. Из њнх ћемо видети, колико, праве психолошке и ФилосоФске или педагошке, н у опште, научне, темељитости и дубине има у нашим средњпм школама. Јер да се одговори правилно на ова питања, одиста треба свега тога. Ајдмо дакле да видимо. Известилац лесковачке ниже гимназије нашао је за згодно, да и ово питање нрескочи 1 ). Управник ниже гимназије пожаревачке вели: „У више поменутом протоколу рада проФесорског савета под А.) савет је исказао своје мпшљење о тешкоћи предмета у пижој гимназији, а о узроцима те тешкоће поједини су наставници казали, у својим засебним извешгајима под Б.) свој суд и пут како да се оне отклоне. (Ми све ове извештаје немамо, и жао нам је што их немамо. А чудно пам нада, да савет исказује „мишљење о тешкоћама предмета у нижој гимназији", а поједини наставници о узроцнма њнним и „како да се оне отклоне". Даље управпик вели): Ја имам овоме још то да додам, како држим,

могли назваги општима. Свака стварчица, која је у нашој школи, носи на себи разлог општи : узрок и носледицу, и расправљаше њино, било је чисго расправљање појединнх питања научво. Да нас је неко на то натерао, ми ни с пола воље не би то вршили, као што смо овако по својој иницијативи. Сутра да изиђе овака наредба, да обавеже све, ја јој се пимало де бих радовао. Али тим пре иницпјатива појединих колегија, појединих радника просветних, ваља јаче да се јави, и да оваке, по мом мшпљешу, красне обичаје уводи. Ја их шта више претпостављам и зборовима, где се сусрећу врдо разпе нарави и разни назори, па се порађа само свађа. Ово је миран разговор и договор, мењаше мислп, говор о стварима које видимо, без икаве ларме, и извођање одмахг/ дело онога, што рекнемо. 2 ) Најлакше би било, да је прескочио сва.