Prosvetni glasnik

935

и инднвидуалност дечија, већа склоност иечија к нечем. Али то је тако мало, кад водимо рачуна о целпни, да о њему нећемо ни водити рачуна. Куд и камо је важпије, претежније и уираво пресудно ■— само аредавапе, начии предавава, метод, наставник. Најелементарнији и најконкретнпји нредмет ио себи, подајте наставнику, који ће све претворитп у сувоиаран говор и причање, или, што јегоре у преппсивање и диктирање, или што је још горе, у једино чптање пз књиге и учење на памет, он вам је чотнуно пропао, и сва његова елементарпост и конкретпост нретворила се у саме деФиниције и голе апстракције. Да ће то сада деци да буде тешко, о томе нема никаке сумње. На против, и тежи предмет, но себп компликованијп, и апстрактнији, нека дође у руке вештоме наставнику, који ће све његове елементе пз којих је сложен да иохвата и очигледно да изнесе, да цео предмет упрости и претвори у примере и чулна опажања, па не само што ће то стање деци много вигае вредети, већ ће насигурно п тај иредмет волети, и сматраће га за лак. По томе

И С Т 0 Р И Ј ПРВО

дакле, сем ове апсолутне тегобе и лакоће предмета, ево има одиста и друге релативне а то је : како су деца осећала поједине предмете према иоједином иредавању поједпних наставника. С тога деца могу пмата са свим другу школу, у којој су поређани предмети но њпној тешкоћи и лакоћп, друкчију од оне апсолутне, п то у свакој школи друкчије. По овој њиној школи одиста би могли да меримо како је који предмет нредаван и колико је очигледностп и предавачке вештппе у којп предмет уложено. Према овоме свему мп мпслимо, да има смислаговорити о лаким итешким предметма у школи, да и министарство није ставило ова питања са свим случајно, и да је на њих требало одговсрити много нотпуније, и са страпе апсолутне тешкоће и лакоће, т. ј. како је којп предмет ушао у који разред, пре или после неких иредмета, и са стране предавачке т. ј. како су деца осећала поједине предмете. Из првога би се виделе мане распореда и програма, из другога каквоћа и суштинасамих аредавања. (Наставиће ее)

А С Б Е Т А

ДРЖАВА

I Византпјека или источна римска царевина (395— 751) Источна римска држава позната је као византијска царевина по Византији (ВихапИоп), главноме граду на Боспору. Ову престоницу назваше Словени Цариградом, а народи западне Јевропе Константиноаољ, по Копстантину Великом, који се ту настаип први од од римских царева. Грчко царство треће је име источне царевине, по народу грчкога порекла, у чпјпм рукама беше влада у Цариграду. Као потомци некадашњих грађана римске државе, од које наследише много лених и ружиих особина, становници грчке царевнне називаху се још и Ромејима.

Ио подели државе, источна царевина простираше се од Јадранског п Јонског мора до Тигра и ЕуФрата, од Дунава и Црног мора до Захаре пустиње. Ова голема просторпја с поља беше изложена иападајима Хуна, Гота, Словена, Бугара, Авара, Персијана и др., а унутра земаљски мир потресаху буне народа, борбе око престола, непрестаио трвење грађанских и верозаконих странака. Поред свих тих незгода, Внзантија, благодарећи свом положају између Јевропе и Азије, могаше да чува државпи жпвот кроз хиљаду годппа. Цар Теодосијв 11-ги (408—450). — Арка ■ дија је наследио малолетни син ТеодосиЈв (408). Његовим детињством користова се властољубива сестра Пулхерија, да се уз при110 *