Prosvetni glasnik

260

ВАСПИТАЉЕ

К А О II Л У К А

При овом испрекиданом скупљању стварнога знања (у првим годинама) дете може само намтећи голе речи научити језик, а да и не зна сам смисао речи. Ја сам о овоме потребно изложио на другом једном месту раније (говорећи о логичкој поступности у предметима. Преводилац). Има, може се рећи, и извесна врста ирераног учења речи ; јер дете може реч запамтити а да јој и не зна значење. То после иодстакне његову пажњу, те оно тежи да дозна значење раније научене речи или израза, и то на тај начин, што посматра оне прилике или предмете, код којих се та реч или израз уиотребљује. Дете може научити и знати реч „светлост" и ире него што познаје право значење тога израза. При томе оно прави једну врсту индуктивног ироцеса, издвајајући значење те речи из околних прилика. Дете примењује и служи се целокупном индуктивном методом логике; јер око, пошто је најнре упознало реч ;; светлост к , своди је доцније на њено право значење. А код општих назива, као код „округло", „тегако", ;; топлота в , д,покрет к мора се служити онерацијом уопштавања. Ове ово односи се само на језичну страну стварнога знања, а никако на сам језик, као један засебан предмет, или на оно што снада у делокруг онога, који предаје језик. Да бисмо обележили границу између чисто језичног и чисто стварног знања и предавања, ми морамо замислити тако, као да је ученик са свим готов са стварним знањем и да су нредавања у тој области већ завршена, па сад имамо да бирамо између различних бољих и лошијих средстава и путова оне, иомоћу којих ћемо најлакше оснособити ученика, да уме известан познати Факат или више таквих Факата или доктрина тачно и добро исказати с обзиром на везу која ностоји између појединих делова таквог једног Факта или доктрине. У стварној насгави учитељ се стара, да иркаже оно, што нредаје

својим ученицима, разумљивим речима и говором ; али он при томе не обазире се на колико се разних начина, или с колико се разних речи то исго може исказати, нити објашњава који је од тих израза или речи бољи, а који гори. Да би се целокуаан човек образовао треба да буде аоделе рада и ири образовању, ири иредавању. С једне стране ученику се мора дати оппшрнога стварног знања, а с друге, опет, мора бити довољно и подесних израза, којима ће он то знање умети да искаже. Једно је стварно а- ДРуго је језично знање, и обадвоје се не сме у једно узети при предавању. Пођимо с тога гледишта, да родитељи већ уиућују своју децу да ова пралилно сваки глас и реч изговарају и с правилним нагласком, и да учитељ сад потиомаже родитеље својих ученика у томе; јер и он, рецимо, то исто ради у школи, и према потреби труди се, да код свога ученика исирави и оне ногрешке, које би у језику сами родитељи дали ученпку. Већ првога дана, кад ученик ступи у школу, учитељ може почети да иоправља провинцијализме у говору, и свако нетачно изговарање. За такав рад није нужно да се чека^ док ученик ночне учити Граматику; грубље језичне погрешке, којих има међу нижим класама наше (енгл^ске) земље, могу се искорењаиати и нрз праве језичне наставе, као засебног предмвта. Премда се синтактичке Финоће не могу научити самим слушањем, ипак се јахно види ио деци из отменијих иородица, где ова доброг нримера имају и у говору, да дете лако научи и разуме изразе : „он је к , „ви сте'% „хтети", „требати", „нека" и „моћи", и правилно уме да унотреби све те облике 1 ). '1 Пошто учитељ осноине школе има да се бори противу већ укорењених језичиих нспрапилиости, то би врло кориено било за уснех у језичној настави, да побележи све језичне неправилности у својој околини, и да на ших обрати пажнЈу те да их искорењава и пре но што се почне Грачатика учнга. Такви спискови пеправплннх и.ш ма у ком