Prosvetni glasnik

ВАСПИТаЉЕ као наука

261

Принции поделе рада између језичне и стварне наставе тек се јавља у целој потпуности у оном времену, кад се почне Граматика учити. Граматика и стварна настава никад се не смеју помешати. Једна добра сграна граматичке наставе јесте и то, што је она већ по самој природи таква да се не може олако збркати стварна настава са н >ом, и та велика разлика између граматичког и стварног учења чини, те ми у Граматици видимо чисто језично нредавање, без икакве мешавине са стварним знањем. У етадијама пре него што се почне учити Граматика, учитељ више пута долази у неприлике и по некад ни сам не зна, да ли му оно што предаје ученицима, спада у језичну или у стварну наставу, шш се можда на обадвоје односи. И овде он обраћа пажњу у исто време на обадве стране : и на језичну и на стварну. Ја. ћу овде покушати да објасним разлику између нредавања те две врсте: језичних и стварних. Папред је већ споменуто, да објашњавање нових речи и назива више значи објашњавање саме ствари, на коју се назив односи, него објашњавање саме речи или назива — више је стварно, него језично иредавање. Кад ученици први пут чују реч „роб"', па им се та реч објасни, онда значи, да је њима дата једна нова идеја, мисао. И ово се никако не може узети као једно језично предавање, и ако је оно навезано на саму реч ; јер реч је само дала повод да ее једна ствар објасни, дакле предавање је стварно, а не језично. Друга је етвар ако је ученик известан предмет или појаву већ познавао, али јој није знао имена, па погледу рђавих израза и речн, не треба да буду иећи од 20 до 3 0 стр. (штампааих|, а то нс би бог зна шта стало, н лако би се могло направитн. Овака кућа, из које има ученик, добила бн једну таку књижицу, и то би веома миого помогло учитељу, а и околини. Није нужпо да ту буду рчзложена и ■) ормална правила, већ само да има довољно јасних примера за све могуће случајеве.

му учитељ каже како ее та позната ствар зове. То је језично нредавање. Но овај случај не бива тако често као онај први, где је повод реч, а само нредавање и објашњење тиче се самих ствари, а не речи. Језична предавања у већој размерд појављују се при објашњавању синонима, и за ово могу послужити као врло згодни примери обадва елемента у енглеском језику : англосаксонски и класички. Ученици већ при доласку у школу знају називе појавама, и нредметима, који су им познати, и сад учитељу остаје да за то да боље и нравилније називе или друкчије: да преведе оне, које већ ученици има-ју, у правилније и подееније, или да при читању помоћу нородичних назива, којима се ученици код куће служе објасни оне изразе, које ученици сад као правилније и боље треба да заиамте. Оиноними могу се још и више умножити и проширити, ако се на пр. ученици упућују да извесну етвар исказују у сликама илн у појетском облику или у научним еквивалентима. Узмимо реч „сИе" или „ЛеаЉ", за коју је класички еквиваленат „тоНаИ1у а , и сад ако се хоће да се то исто каже другим изразима у слмци и с оаисивањем, онда ћемо наћи врло много таких израза : „изгубити живот", „вечити сан", „нлатити свој дуг природи«, „ из царства живих ишчезнути", „унокојити се", „одвајање душе од тела", „отићи у вечиту кућу" ; „у гроб потонути" или „у гроб се снустити". Еад учитељ овако разлнчне.еквивалентне изразе за известан предмет или појаву наводи, онда он држи језично нредавање. Али баш и у оваким веџбањима провирује по малко и стварно знање поред језичног. Јер, наводећи разне изразе за исти цредмет или појаву, тиме се у неколико наравно кад се наведени еквивалентни изрази иотпуно разумеју — упоређују сами нредмети, појаве или ситуације, а то опет служи да се значење израза појача или об-