Prosvetni glasnik

768

О НАРОДНОСТИ

дина шшуни жаЈким народним осоћањем, трајним одушевљењем за своју отаџбину и српство. Јер историја квижевности ие,Кога народа, она је историја шегова унутрашњег живота, која« нас учи да иознамо идеале, за којима је у различна времена одушевљено тежио, и велике интересе, који му душу силно иокретаху. И ако нам књижевност није велика, нити тако универсална и свестрана, да је то иодобно даје начини светском књижевношћу; ипак, гледајући на дужину времена, које обузима, на број и врсноћу дела у поезији и прози, по садржини и облику, у свему томе може се смело поредити са књижевиостима осталих словенских народа, а у неким односима и са другима. Наша књижевност дакле, и акоје скромна, опет из своје давнине има да покаже два доста обилна цветна века, два периода вреноће, Савин и Дубровачки, има величанствене ночетке народног песништва, и њего:!е гусларе, а од својих ночетака захвата 700 година и више. Дубровачка књижевност иочиње с крајем 15 века, али зна се,'да је у Дубровнику велики пожар 11 века (1023) утаманио пређашњу књижевност; тако исто, Савин период почиње с кондем 12 века, али знамо, да је Немања у својој побожној и политичкој ревности, пређашње „нечастиве књиге спалио" као и то, да Савин почетак, није почетак, него наставак, или боље рећи врх свеколике старе наше књижевности, како по садржини и језику, тако и по стилу и правопису, а то показује, да је наша књижевност, пре тога, дакле пре 12 века, морала расти и развијати се, док је дошла до таког цвета. Кад се сва та својства како ваља осветле, она су згодна да испуне особитим поштовањем и нажњом према томе великом народном добру. Тада су ноједини периоди, и њихова главна дела, особито подесни, да изнесу јасно на углед различне стране нашег народног карактера, н да омладину за то загреју и одушеве. Да само нешто наговестим. Где би се

наставнику да.та лепша прилика, да српску омладину упозна са дивним цртама српског народног карактера, јунаштва и врлина, дубоке иобожне срдачности и одушевљења за веру,отаџбину и народ, праве истпнпте женскости, и т. д., него при изврсном нашем народном несништву, ередњега века и новијега времена, јуначким (епским) и женским (лирскпм) песмама, на и њиховнм мелодијама? Нема ли и у нашој еветовној ирози богослоискога века, норед историјских радова на свој начин, и правих пееничких описа ? Није ли Душанов законик, у своме казненом делу, човечнији од многих других својега времена, и није ли у нас порота заведена кад и у Енглеза, а порота за поелове приватнога права и пре њих(') ? Ниеу ли стари Словени, па и Срби, онако драговољно примали хришћанство, закон љубави ка ближњему; нису ли заробљенике у рату, као што о том иностранци дивећи се причају, с временом нуштали на елободу и кућама евојима, или их примаху мећу се и у своје породице, а други народи градише од њих робље, невољнике и нодложнике својој властели; и није ли у народном песништву исказан диван морал нашега народа ? Што се у Душанову законику за врло многе ствари наређује, да ваља издати илп имати „књигу," то јест писмени акат, и што у нашпм нарбдним песмама сваки час долази „књигу пише'' или „књигу чита" : Зар то не иоказује да писменост у оно време беше у нас веома раширена ? Римска је црква гонила проналазак штампања књига, а наши калуђери још истога века изучише ту вештину, те својој великој трудби н стрнљивости око преписивања књига и текстова додадоше и своје штампарске радове. Па обнова књижевноети у Дубровнику и обилни век цветања пределнпх књижевности у опште, у Дубровнику и у Далмацији, у Босни и Славонији, у Србији и у јужној Угарској; (') Ј. Авакумопић. Енглеска, Француска н српска порота. Београд 1 88 5.