Prosvetni glasnik

извештаји

као „добро" прииозна, имало сво.ју важноет, ја сам мњења да бз требало регулисати стеиене унапређења учитељског, на начин какав се за најбољи нађе, само да и оцена „добар" буде носле извесног броја гоДина (н. ир. 6) награђена. Дало би се образложити и то, да би правично било, кад би се утврдило да кад ко добије оцену „слаб" (2.) да му се та година не рачуна, а да та оцена не новлачи за еобом и губитак свију ранијих оцена, које могу бити п врло добре, — као год што и оцена „слаб" може да дође уелед несрећних околности, за које наставник није често крив. 3. Сеоба наставнжа у невре-ме и свако доба године. За свеколику чиновничку хијерархију (осем судске) важи да сваког чиновнпка може врховни старешина његов, кад и како за сходно нађе, са извесног места нреместити на друго. То важи и за учитеље, и с правом. Но, улазећи у претрес овог питања, које ио мом мњењу јако утиче на успех и васпитање ђака, ја молим да не будем криво разумеван. Ја сам далеко од тога да тврдим да би корисно било тражити некретноет учитеља. То се и не сме, и не може тражпти. Али се то може регулисатн, повољно п по државу и но школу (ученике) па и по учитеља, коме се само по раду даје унапређење. Учитељи, као исви чиновници, премештају се или што потреба изиекује, или што их треба премештајем казнити. Али рад је учитељев са свим друге природе од обичног канцеларијског рада; а осем тога ио раду се цени доброта свакога од њих ; по раду се унапређују. На послетку да оставимо кориет учитељеву, врло штетује школа, од које ее у пола посла, или шта више пред сам испит, одвоји наставник и пошље у другу школу. Министарски изасланици имају често пута прилике да виде, како се учитељи и учитељке боре око једне исте оцене, доказујући да је један од њих — тамо где је пре био, или дошао — својим радом омогућио ону бољу

основних шкода 82 7

оцену, остављајућн своме преоднику или последнику слабију. Даље и еамим иремештањем можда се поетигну неки моментани успееи ; али ко није ваљао у једној школи, тешко да ће бити бољи у другој, у коју по околностима долази. Ја еам мњења, да кад би се у учитељском сталежу одомаћила сталност бар за време рада школског, да би и они, који не заслужују никакву благонаклону пажњу п иризрење што се тога тиче, ускоро увидели кориене стране мирнога и стаднога рада, па би се отканили да провоцирају надзорну власт. Онда би мање било тако званих „мученика", а више радника. Заслужи ли казну — треба да је новчано подмири; а продужи ли и даље у недозвољеном правцу, онда га ваља иреместити п дати му да осети последице свога несмотренога нонашања, било у школи, било у општини, било у држави. И еами грађани кад би знали да се само у извесно доба године креће учитељ, трудили би се, мислим, да у миру нроведу и они с њиме оно време докле он проводи с њиховом децом и у њиној школи. Еолико ее може прииисати нетактичном понашању учитељевом многи узрок раздора, толико исто и чудним побудама из средине онштина, чији се грађани жале на учитеља и траже да се удали. Закон свакојако има да постави ередину, која ће обе стране — и ошптину и учитеља штитити од узајамне оштете. С тога, а с обзиром на многе користи које по омладину произилазе, кад је гаји једна рука, ја сам мишљења: да се свеколики нремештаји наставнички учине у току н. пр. четири месеца (Јул, Август, Септембар, Октобар) и где се који засгане до 31. Октобра, он да нродужи почети рад у својој школи и прими своју оцену без икаквих „обзира". Излаеком школске године преостаје му слобода да моли за премештај, као што се и сам мора етавити на раеноложење врховној власти школској да га пошље онамо, где она но своме нахођењу за нужно нађе. А исто тако, да 106*