Prosvetni glasnik

826

ИЗВЕШТАЈИ НА ДЗОРННКА ОСНОВНИХ ШКОЛА

може поетићи. Али важнија еу овде сметња еами ђаци продужне школе и њихови родитељи, етараоци и мајетори (јер у варошима махом деца на занат иду после свршеног IV. разреда). Наш свет ематра за ђака само онога ко иде у редовну школу. Са свршетком ниже основне школе, престаје то сматрање. Где има виша оеновна школа, где је, дакле рад школеки непрекидан, ту се са мање муке приволе ђачки старији да не „ваде" дете из школе. Другојачије стоји еа продужном школом. Наши су родитељи ђачки и еувише необавештени људи, наши мајстори и сувише себични, а њихови шегрти и суввше огрезну у животу какав се у занатлијекој атмосФери проводи — да би сви, и родитељи и мајстори и ђаци, били вољни да пораде искрено колико толико да ее оствари лепа намера установе продужних школа. Нико од нас не може бити у начелу противу више школовања. Али околности, које наведох, и сувише су јаке и онште да би се могле игноровати. — Да се оиише све оно што сам само ја слушао о ономе шта раде и како изгледају „ђаци" нродужне школе у разним местима, мислим да би изашла једна жалосна слика. Шта .је последица овога? Родитељи и мајстори ступају у отворену борбу са школом; школске власти, да би еузбиле то, морају да казне, да отимљу децу и да их какве такве доводе и „дотерују" у школу, без воље, без потреба, без свега. И такву једну гомилу деце има учитељ пред собом откидајући од скупоценог времена, да исто често носве бескорисно употреби у „нродужној школи". Из свих ових разлога ја еам мњења: да продужну школу ваља суспендовати или укинути, а настати свима среетвима да се свуда заведе цела нижа основна школа са четири разреда ; а где год месне прилике захтевају а среетва дозвољавају заводити вишу оеновну школу У. и VI. разреда. Па и један разред више оеновне школе далеко је већа добит но садашње две године које се у нереду и пераду нроведу

ј у продужној школи. Ја мислим да нећу бити уеамљен међу онима који еу загледали у суштину садашњих наших продужних школа, којих махом или нема свуда или су запуштене да их не вреди подржавати. Боље је четири године озбиљнога рада, но још и ове две, у којима се већим делом проигра и онај свети ауторитет учитељев који он уживаше у правој школи, док бејаше једини духовни старешина својих редовних ученика, што у продужној школи — није више. 2. Неважење оцене „добар" у наставном раду. Ва наставнике и наставнице осн. школа следује унапређење у току од четири године, ако имају оцену: 5., 4,5 или чисто 4.; или у току од пет година ако за то време имају оцену 3,5. најмање. Дакле ако сваке године има еамо . „добар" (3.) онда — не ваља ! Оа добром оценом не може никада бити унапређен док и ио нашим оеталим школским законима, и по обичају и но правилном схватању, оно што се припозна као „добро" заелужује евоју сразмерну награду, наравно која ће бити мања од награде коју заслужује оно што се нринозна као „врло добро" или „одлично". Без сумње, лено би то било, кад би еви наши учитељи били врло добри или одлични. Али ко зна разноврсну снрему учитељску, ко зна како дуге године службе одузимљу некадашњу енергију а с њоме и изгледе на одличне оценс — тај ће знати и колика маса има оних, којима би оцена „добар" са свим доликовала. Па зар да се та маса добрих наставника безнадежно остави на оно мало почетничке плате? Ако сваки надзорник основних школа но души хоће да нризна, то ће потврдити да на мерилу оцене уснеха често нута, норед многобројних ,,обзира" које и „унутства" донуштају и налажу, додаје и неку количину својих хуманитарних осећања да задовољи често нута врло уложен, али уснехом мање нешто од „врло добар" увенчан рад. Да би о'гнали еви могућни „обзири", да би а оно што ее