Prosvetni glasnik

898

КРИЗА У ИАСТАВИ

КРИВАУ НАСТАБИ средњих и виших школа (Говор Карла Фокта)

Наша је Академија, почиње Фокт, мирно радила своје послове посред свију тегоба, од којих нас ниеу поштедели ни природни догађаји, ни политичка треаа кроз која је нрошла Јевропа и од којих још стрепимо. Ставив се на више гледиште, ласно можемо признати, да су ови догађаји само површни, поред свих њиних, често врло опасних последида, п да прогресивни ток друштва, и ако оно трпи од ових тегоба, ниЈе опет никако сумњин, него сигуран. Дозволите ми дакле, да не гледећп на те ствари, проговорнм данас о једноме предмету који занима све духове, и који заслужује да привуче пажњу свију оних, који се интересују будућношћу генерација што ће нас наследити. Рад сам да вам говорим о јавноЈ настави и о папорима који се неирестано чине, да се системе наставне свуда моћно рашире прилагођавајући их захтевима данашњег стања друштвеног. Нема спора да се осећа извесна незгода, која несумњиво потиче из уверења: да јавна настава, и начип како се она вргпи, врло непотпуно одговара потребама стварног живота. А ле док једии хоће да задрже старе основице, а да уз њих додају неке, неоспорно признате поиравке, њинн противницп желели би задовољити захтеве нашега времена и подићи нову грађевину. На првоме месту ваља се запитати: каки управо могу бити ови захтеви ? Можемо потврдити без зазора, да друштвено стање наших дана тражи од свакога већу суму рада за осигурање живота његова, него што то беше некада; даље да оно тражи за тај рад више добра него што је то некада тражено. Ако је се оншти ниво знања знатно уздигао, ако су се потребе умножиле и иостале разноликије, треба нрпзнати с друге стране, да рад мора бити умнији ако хоћемо да је нлодан, да према томе настава мора ставити у руке радникове средства, којима се он оспособљава за борбу с внше користи за свој опстанак. Већ се овде прозире разлика назора међу двема странкама. Једпи су убеђени, да сту-

дије које не носе непосредна плода, моћи ће се порезати на велику већину, док су други тако исто убеђени, да је време, одређено на оваке радове, неоспорно изгубљено. Ну мени изгледа, да што год више узнапредујемо, тим ће све више ово утилитарно гледиште (гледиште на користн) претезати. Истина, велика је то сласт бадити се у одлучности (облаке), накитити свој дух различитим знањима, ретким Финоћама, и смемо се надати, да ће се наћи свакад људи, одарених природом, и срећних положајем друштвеним, који ће се моћи одати овим племенитим студијама, те ће тиме уиапредити и оплодвти наноре и оних, који су принуђени да се држе ностижнијих ствари, ближнх земљи. Морамо признати да су изабрани духови свагда само у најмањој мањипи, и ево тврдимо да ће њин утицај и дејство њиио бити тим значајније, што их буде било мање. Егзактне науке и њина примена на живот преобразиле су свег. Наш век иде од изненађења к изненађењу на путу открића, и тако рећи сваки дан доноси нам нове чињенице, које из основа руше иостојеће навике. Може се жалити што је то тако, али се не може порицати да је заиста тако. Цео свет мора да усвоји ове чињенице, мора њима да се користи у извесној мери, а кашто и да потпуно њима овлада, е да би извукао све могуће користи за се. Закони који крећу друштвом, тако су чврсти и неодољивп, да све опо што им се не би хтело потчинити, биће немилосрдно скршено. Посматрајући само средњу ивишу наставу, изгледа ми, да се данашње препирке своде у главноме на питање о једноме нремештају. Све се своди на то: да ли ће класичке студије у настави, или егзактне науке имати првенство ио начину којим ће се обрађивати. „Истине које потичу пз једног изналаска, из рада често дугог и мучног, могу се свакада исказати с мало речи", казао је један славан научар. Ови резултати личе на' метал који се вади нз руде; очишћен од свакојаке