Prosvetni glasnik

100

злписник гллвног

НРОСВЕТНОГ СЛВЕТА

али све те песме, као књижевни облици, нису српска народна епопеја, већ само: српске народне епске песме или епика. Из појединих кругова тих песама може, као што је могло и из грчкпх рапсодија о тројапсквм рату, тек да постане велика епска песма, епопеја. За српску епопеју треба српски Омир, ма да је сриски нородни геније од своје стране учишш све, што и грчки: рапсодијски испевао догађаје, који су се дешавали у борбп Срба против Турака. Сва ова забуна и иометња пишчева долази отуда, што он не зна: шта је епопеја, кад опа ностаје, ко^ој је аутор, н чиме се, као грађом, сдужи, састављајући је? — А из обичних шкодских књига, ,Поетика", могао је писац дознати: да је епонеја велика енска несма, у којој се нева какав знатан догађај из племенске иди народне борбе; да епопеју, као органско дедо, саставља један човек песник из народне приче о таквом догађају, о којем може бити већ и читав круг народних песама ; и на послетку, да је за ностанак и одржање такве велике епске несмеједна од главних погодаба — писменост. Та Ст. Новаковић у знаменитој критичној студији својој „Срнске народне несме о боју на Еосову" доказао је: да није било ни онакве једне велике народне песме о боју иа Косову, какву замишља А. Павић, а писац ове књиге назива све, напред поменуте, српске народне песме, почевши од косовскпх, па закључивши несмама устаиичким — епопејом, као да састављају једноставну књпжевну целину, као да се у састављању те целине огледа рад једнога песника, равнога Омиру! Међу тим Ст. Новаковић, у поменутој студији својој, ево шта тврдп о постанку народних песама у опште и косовскога круга на по се: „Ако догађај, којп је живо такнуо душу народну има многе стране, народ Ие сваку ту страну иевати у нарочитој самосталној аесми.*) Нарав усменога рецитовања но намћењу не допушта, да се цео сваки предмет исцрпе у један мах, и једном од впше чланака састављеном целином." — „Годишњнца", стр. 132. — Али писац ове књиге не само да говори о косовским несмама кад о једноставној књижевној целини,

*) Све што је у овом реФерату нарочито исгакцуто, ја истичем.

већ као делове „Срнске Народне Епопеје" узима и песме о Краљевићу Марку, »Свадбарпнске песме", несме о Хајдуцима и устанцима српскнм. — И ако је доиста борба против Турака главни мотив свим тим песмама,опет за то нема довољно јединства у осталим цртама, преко нотребним за сас/гављање једноставне литерарне целине — епонеје; јер се та борба дашава не само у току више од четири века, већ је руководе и разни главни јунаци у разним српским покрајинама и у разним друштвеним и политичким приликама. У осталом и сам писац себи противуречи, кад схвата све те народне несме као јадноставну литерарну целину, и назива их епопејом, а у почетку иредавања овако одређује шта је народна епопеја: „народна епопеја није ништа друго но нојетска нрииоветка, која прича историју каквог важног момента из живота народног." — стр. 4. — Ако је „каквог важног момента", онда није свију, који прате вековну борбу српскога народа нротив Турака, а поједини су моменти те борбе: Косовска битка, дела Краљевића Марка и остале српске властеле, српских хајдука и ускока, и устаника. Ну кад би остало само на неподесном имену, кад не би ногрешно схватаље тих народних песама утицало и на даља извођења и погледе нишчеве, то не би било толико за осуду. Али ево све то на шта наводи иисца. Он налази „ нелогичности у Српској Народној Епонеји — у избору царства небеског и земаљског," јер цар Л.азар: „нре свога бира царство небеско п гради на Косову цркву, у којој нричешћује војску, — у исто време цар бира и царство земаљско, јер све витезове на бој позива и куне најцрњом клетвом онога ко не дође". — стр. 7..— Међу тим није то народна „нелогичност", већ погрешно схватање и неистинито представљање иародне поезије писца ове књиге. То су две самосталне народне песме, које неваЈу разне стране важнога догађаја у народпом животу, Косовске битке. Једиа је од тих страна крајњи узрок несрећнога по Србе исхода косовске битке, којц се у песми тумачи побожношћу владаочевом: избором царства небескога. То је главна мисао пародне песме „Пропаст царства Српског." Друга је ст])ана тога вжпога догађаја долазак ерпске властеле на Косово и њена гото-