Prosvetni glasnik

66

ЗАПИСНИК ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

дје .10 Данмово штампао" (Шз1;ог1ја кпретпоз^, стр. 168). То ће рећи, да ће све донде, док се не нађу старији рукониси од она три, по којима је Даничић штамнао овај зборник одлучивање; шта је у њему Данилово, а шта других ? —• бити само, горе или боље, брањено мишљење. Нарочито ни на чем није основано мишљење пишчево, да је архиеиискон Данило: „лисац и свог собственог житија, руком оног свог ученика..." На против цео приступ Даниловој биогра чији у том зборнику показу.је самосталнога биограФа, а ни на који начин — автобиограФа. Да то потврдим навешћу последње речи ириступа „жи™ЈУ" Данилову, из којих јасно излази да је Данилово, „житцје" писао његов ученик са свим самостално. Ево тих речи: »тн (боже) же ввсе могни мнои. недостопннимв оученцкомб его (Данила) слово похвалБно дароуи им спе вб в4чБноу и блаженоу паметв емоу (Данилу), елпка вид$хб или коли слншахБ отб цр$жде бнвБшиихБ св4д$те .1б жптик) его, нко вБса по имени (да) сбпов 4 д$ (иснов 4 мб К. б.) вб оуслншание вбс$мб ЛгобештипмБ тебе истппБнааго бога нашего" („Животи", стр. 330). Амало нанред, молећи Бога, овако вели: „дароуи ми глаголБ разумБНБ вв отБврБзение оустомб монмб, цко да ВБЗМОГОу по достонник) п ]Љдати ппсаник) божБствБноу вБса елико о житии сего блаженнаго светитеља (Данила).." (Тамо). А да ли је баш срећно брањено тврђење писца ове књиге, да су: „сва ова житија Данилова" (осим жпвота патријараха), иа и она (Драгутиново од половине, Дечанскога, Душаново и Данилово скоро до краја), за ко.ја вели да је писао „иеки његов учепик но упутству Даннлову" и под „његовим непосредним руководством" — сам ће писац посумњати, кад га опоменемо на његове речи, којима се обраћа чнтаоцу у „Место предговора." „По његовом (Јагићеву) савету и под његовим руководством ја сам израдио ову студију." Кад бисмо и мн дали опако широк значај -Тагпћеву „руководству", какав даје нисац ове књиге Данилову, онда бисмо и ми могли назватп ову књигу — Јагнћевом. Ну да ли бисмо имали цраво? — А ако писац, с нама заједно, вели. не — онда, што није право за Јагићева ученика, за што да буде право за Данилова ? Већ је В. Јагић у својој Шбкопјј кпр2ел'по84Ј казао за архиепископа Данила, да

смо „дужни га прибро.јити најзнатнијим људма народа србскога у 14. веку, ради његова ревна настојања о култури и нросвјети старе Србије"—стр. 187. —Али тако знатни просветни, а као што зиамо и нолитични радник, какав је доиста био архиепископ Данило, још не значи: да је морао бити исто тако велики, па и већи од свију својих иретходника — књижевник, као што би, но што но то, хтео да нам докаже ппсац ове књиге. 11 сада, на паше очи, дешава се, да већи државни ноложај и знатније учешће у политичном животу народном доноси са собом онадање књцжевнога значаја нојединих књижевника; јер доиста: „веће дужности у животу јавном, — литерарној радњи више смета, него што би је подунирао." (Јашћ, Шб(;. кпј12. 183). — А да је књижевни рад Данилов најбољи прилог за ово правило, које истина може имати и изузетака, али доста ретких, види се и нз тога: што је и неке жнвотонисе српских краљева до Стевана Дечанскога, за жоје се тврди, да их ( је Данило „својом руком нисао" морао довршивати његов ученик, а носле опет није Данило неносредно ннсао, већ неки његов ученик „под његовим упутством п руководством-" А од куда је то могло доћи, да поједпне животописе други довршује, а опет неке да Данило сам неносредно не иише ? Ни од куда другде, него што су доиста и књижевном раду Данилову: „веће дужности у жнвоту јавном више сметале, но што су га подупирале." У осталом да је п архиепнскои Данило имао више склоности ка „већим дужностима јавним", но ка тихом књижевном раду, и нехотице тврди сам писац ове књиге речима: „његови (Данилови) прелази саједног места на друго завнсили су од његовог немирног духа и од политике срцског двора." — стр. 55. — Богословска ученост Данилова, коју писац ове књпге доказује тиме, што је Данило: „знао на памет целу библију и текстове , које је у свом делу употребио, иије прииисивао из библије но их је писао на намет" —стр. 69.—70. — још није никакав прилог пншчевој тежњн, да истакне Данила: „као највећег књижевника старе књижевности наше" — стр. 91. — А јоште мање нду у прнлог истицању књижевне величнне Данилове: „ногрешке при употреби текстока из Св. ТТисма", како нисац ове књиге на једном месту