Prosvetni glasnik

ћање јачају честим понављањем, и учервем на изуст згодних иесмица, историјских и читаначких чланчића и причица, а Фантазија се оживљава и снажи нриповеткама, загонеткама, згодним скаскама, а тако исто и изазивањем у свест посматраних ствари и животиња. Онај материјал, који је памћењем задобивеи очпгледна иастава даље разрађује, иотпомаже да се из појединих иредстава образују појмови, а тиме она детету обогаћава мисли. Кад се ум обогатн нојмовима, онда се одатде после ирелази на расуђивање и закључивање Према томе дакле очигледна настава аотаомаже образовање ума, а тако исто и тачно и јасно мишљење. Али ннје довољно да се развије само разум, већ треба и срце да се оплемени. Настава треба да утиче ие само на моћ сазнавања, него н па моћ осећања и вол.е. Овај задатак оставља се највише религиозној наставп. Али очигледна настава може утицати на развиће и неговање алеменитих осеИања и на образовање моралног карактера , и без релпгпозие наставе. Ово је дакле један задатак внше, који нма да изврши очпгледна настава. При очшмедној настави пајвише имају да раде чула, те на тај начин јачамо н развијамо њихову снагу. Колико је потребно, да се пзвежбају чула у носматрању најбоље се види код многе деце и људи, који имају очи а не виде, имају уши а не чују, или што наш народ лепо вели: „ Лорав код очију; глув код ушију". Такви људи прођу дневно поред стотину ствари, а не виде их. Они пду преко иоља, кроз башту, кроз шуму итд. а често нити што виде нити што чују. То значида ти људи не умеју да унотребе своја чула. Кад сам ја учио Исихологн у, заиита нас проФесор на часу, баш кад је бнла реч о чулима, колико има нрозора на стану у коме живите ? Од нас тридесет ученика, нико му не знаде казати. Тада нам он објасни, да нам чула нису још развијена за посматрање свега онога што видпмо ц чујемо. Нема никаква спора да је извежбаност чула II сувише важпа ствар за живот свакога човека. Извежбаност чула потребна је вештаку исто тако као н носленику, сељаку опет исто тако као и научппку, људпма као п женама^ јер без тога не може бити напретка у укупном развитку духа. Ако деца науче да некн нредмет умеју са сваке стране тачно посматрати, ИРОСВЕТНЦ ГЛ.АОНИК

ако се иавикну да носматрају све радње и све појаве, или иросто речено, да умеју гледати п слушати, уиоређивати, питати, мерити итд.; ако иауче да разликују разне облике предмета п разне шаре, онда сва њихова чула раде, п очигледпа настава оснособљава децу да сва своја чула умеју уаотребити. Језик /је средсгво помоћу кога се споразумевамо, како у шкодп тако и ван шкоде' Дете је још ранпје иаучидо да изговара гласове п речи, а сад при очигдедној настави оно само учи даље говорити. У исто време прн очигдедној настави представама ствари придружују се нредставе гласова и речи и иретапају се у једну представу речи, која ностане уједно представа и за ствар и за реч. Речи пам номажу, да све впше н више наиредујемо у духовном развптку. Речима исказујемо своје мисли, нити без њих може бити правог мишљења п знања. Отуда и не ностоји оно, што деца, а често п одрасли, веде: знам, ади не умем да кажем. Говор је дакле гдасно мишљење. Наше представе и мисди онда су јасне, кад их речима искажемо. Говорје откровење духа. По овоме види се кодико је за наставу важан говор и учење матерњег језика. С тога у наставп ма којега нредмета ваља обраћатц озбиљну нажњу на чнстоту ијасноћу говора. Очигдедно.ј пак настави ставља се нарочито у задатак, да децу навикне да тачно у говору уаотребљују свој матерњи језик. Да бп (е ово постпгдо потребно је, да се дете одвцкне од свих погрешака кућевнога језика и акцентуисања речи, п да се свикне да говори ира.вп.шо. Даље се мора назити, да се ред речи казује као што ваља, да се представе исказују речима, које им доиста и иринадају. п да речи не буду нразан звук, већ да су израз јасних и тачних мпсли. Да дете тачно псказује своје мисли није ни мало потребно да се уче закони језика. Довољно је само да дете слуша нравилан говор и да се само навикава да правидно говори. Тиме се код њега развија осећање за оно што Је тачно п што је погрешио у језику. 'Го је осећање, за које ми, кад неко нешто погрешно говори, кажемо: „не звони ми депо за уво". Учитељ је дужан да развија у деце осећање за правидан говор и да буде стражар. Његова питања морају бити увек тако подешена, да дете