Prosvetni glasnik

ЗАПИСНИК ГЛАВНОГ

ПРОСВЕТИОГ САВЕТА

891

маченаје у Вукову рјечпику, али речи „бмладииа" и нема тамо. Француски иисац написао је књигу за оно коло младих људи, које тек што није корачило у јавни живот са аравима и дужностима иотпуних грађана. И преводитељ је наменно ову књигу младићнма, који се спремају да скоро заузму положај у друштвеном животу као грађани. То се види и из упутства „ младим читаоцима " где им напомиње како треба да чита.ју књигу, а види се још и из наслова и садржине ове књиге. Па ту книгу ево на један мах нуди преводитељ министру, да је даде у руке деци, која ће тек — може бити — кроз 10 до 15 година да ступе у јавнн живот. Министар тражи у плану да се деца упознају са својим садашпим и иотопим дужностима и најглавнијим установама у држави, а г. Козарац износи иред министра основе ирава и државнога газдинства са свима установама у држави, па вели: ето, то је то што Ви тражите, господине министре. Фраицуски писац искључио је из својих моралних поука религију и све што је с њом у свези, сматрајући јамачно језуитизам и религију као један исти иојам, исто тако као што г. Козарац ради са појмовима омладина и деца; или, ако ниЈе то, а он је нмао пред собом Француски друштвени живот са свима Факторима који крећу тај живот. Српски нреводитељ, и ако је удешавао иревод за срибку омладину, није хтео да пође од сриског друштва, те да рачуна на све Факторе у нашем народном ашвоту, — него је стао на исто гледиште и узео исту нолазну тачку француског иисца, пак је онда само иришио његове ногледе на српске земаљске законе, да би потврдио: како се неки погле^и Францускога нисца слажу са сриским земаљским законима. У И-ој глави своје књиге, под насловом „Добре нарави^ вели г. Козарац: „Члан II. није члан о моралу у нравом смислу речи. У њему се не говори о свима дужностима човечијим, моралним и религиозним. Ту су изнесене само неке заповести о моралу личном, а нарочито о моралу друштвеном. Главни је предмет овој настави (дакле наменио је још тада настави ): да истакне какве дужности иљају људи један ирема другима и ирема отаџбини '" За што је то тако учинио .

не каже нам. Је ли то учинио имајући на уму Француски народ и Француску отаџбину, или је имао на уму српски народ и српску отаџбину ? Ако је ово последње, онда је демагог и ио мало иедагог, као што и кроз целу књигу виуле веје дух дсмагошки него иедагошки. Француски патриоти имали су борбе с језуитима и ултрамонтанизмом, да би остварили народне и опште човечанске идеале а сриски патриоти радише свуда у друштву са српским свештенством и нод знамењем нравославља наостварењу народних идеала. Французи истискују свештенство из суделовања у државним нословима — а српски земаљски устав отвара широм врата српском свештенству, да суделује у државнпм пословима. Французи терају са школске катедре религију, па на пено место иостављају моралне иоуке — а српски министар проспете ставља за катедру „моралне ноуке" поред религије. — Французи су консолидовани и пмају само да чувају своје границе од навале непријатељске; — Србија је огњиште, које има да прикуии око себе раскомадано Срп(тво. Француској не могу непријатељи досадити у погледу њене самосталности и независности; — а Срби имају баш непријатеље своје самосталности н независности. Французима је идеал величина и слава и улога велике силе у концерту јевропских држава, — а Србима је идеал уједињење Српства и независност свесрпске државе. Французи сматрају папство са његовим слугама као јаког и упорног п,отивннка нри остваривању својих ндеала, —а Срби патрпотисматрају нравославље са свима народним обичајима, који стоје с њим у свези, као снажног заштитника народних особина п помагача за остварење својих народних идеала, а дају часно место и другим вероисновестима у својој држави. Француз;: оснивају државну и народну величину на развалинама језуитизма и ултрамонтанизма,— а Срби патриоти гледају и снас и величину »државну и народну у јачању иравославља. Францускн писцп због омрзнутог папства, искључују и спомен имена Вожнјега из својих натриотских списа, — а Сриски писци угледајућн се на Французе почињу без разлога да раде исто тако. Књига г. Козарца^ намењена у нрви мах 1