Prosvetni glasnik

ВЕЖБАЊЕ У ГОВОРЕЊУ

Приче, које се деци буду казивале, треба. да буду из круга дечијег посматрања. Те приче морају бити поучне, а у исто време кратке. Број лица у причици не сме бити велики, а догађаји не треба да превазилазе снагу дечијега схваћања. Скаске се могу у врло малом броју употребити на овом ступњу наставе (у првој години). Али ипак има их кратких и лаких, које деца могу схватити, а оне су веома згодне да драже и јачају Фантизију у деце. Песме, басне и загонетке већ је лакже изабрати, јер у томе свему има се одакле избор учинити. Ако се хоће да приповедање утиче на децу, у педагошком смислу, онда учитељ мора умети и добро и лепо да приповеда. То је вештина, за коју се тр.еба добро извежбати. Онај учитељ који уме лепо причати, задобија лако и брзо децу за оебе и постане њихов пријатељ. Ред којим се предмети узимају за носматрање и којим се приче казују деци управља се но одређеном плану. Али тај план мора учитељу увек оставити одрешене руке, да он може узети више или мање матерцјала према свима приликама, које се у току наставе нојаве. У плаиу се мора материјал распоредити према познатом педагошком правилу: „од ближега даљему". Предмети, који стоје у каквој природној вези међу собом морају се узети један за другим. Свака иоједина лекција треба да буде једна жива слика из детињега живота. Најпре треба да се на предмету покаже оно што највише у очи пада, што се највише истиче, што је најпознатије , па онда тек долазе остали споредни делови. Сваки разговор треба поделити у веће или мање одељке тако, да сваки буде за децу јасан и прегледан. Ток целокунне очигледне наставе у главноме је сдедећи: Најпре треба децу упознатп са школском собом, за тим са собом за обитавање, а по том с куКом и неким посуђем. Но са овим се не треба дуго бавити, већ чим време долусти, треба ићи у башту и у иоље. Тамо ће биљке и животиње, цветне ливаде, поток и река, и разне појаве у природи дати и корисног и поучног занимања п лепог уживања. Кад су дани рђави, те се мора у соби остати, онда

долази посматрање човечијег тела и најпознатијих животиња, а но том разговор о снегу, мећави итд. в. Полоасај очигледне наставе, Кад дете дође у школу, онда за њега, у многом погледу, отпочиње нов живот. У родитељској кући оно је живело безбрижно слободно му је било и место и време, слободно му је било да ради и говори — док у школи, чим у њу уђе, намећу му се на врат неке обавезе. У родитељској кући цроведе оно време у нгри и шали, с пуно задовољства. У школи је дете већ обвезано да извесне часове проведе у послу, који га не занима. Очигледна настава, која је позвата да посредује између куће и школе и да изравна све неједнакостл међу њима, добија карактер ириватног курса, улраво постаје аретеча свима осталим предметима. Пре него што се почну предавати предмети озбиљно, очигледна настава више игром лриправља децу за то, а уједно се деца навикавају реду и заводи се међу њима строг школски зант. Оно разноврсно и разбацано дечије знање доводи се у свезу. Разне представе, које стоје једна лрема другој у извесном односу, потпомажу се узајамно, бивају свежије, снажније, посгојаније, докједнострано занимање увек умори и умртвљава, Разноврсна занимања, која нам очигледна настава даје, као: говорење, цртање, цевање и приповедање, лако се међу собом везују и једно према другом у тешњи однос стављају, али је већ теже с њима довести у свезу приправу за читање и иисање. Па ипак је ова веза веома потребна и од велике важности. У колико се она потпуније изведе, у толико је јаче претопљена целокупна прва настава у једну органску целину, а тим постаје свежија и живља духовна снага деце, која се дотле више као неком нгром бавила. Има доста методичара, којц би хтели , да очигледна настава буде један одељак читања и писања, и да и избор матернјала и распоред и све остало буде удешено према потреби за читање и писање. Очевндно ти људи греше и узимају ствар окреиуто , као што је то случај и у нашем наставном нлану за Српски Језик у црвом разреду ниже основне школе. При избору и уређењу материјала за читање и писање ми не смемо никако губити