Prosvetni glasnik

90

ПРЕДРАСУДЕ У ВАСПИТ4ЛУ

дигију љубави примиди смо из књиге Новога Завета јеврејског. Витешки сиевови и историја старих Грка и Римљаиа јеванђеља су наше религије мржње. У васиитању омдадине ми носвећујемо нридичан део времена ономе првоме, а још већи овоме другоме. Још, шта више, ваљада да би противност била.нриметнија, ово двојеготово увек иредајеједно исто лиде и на једном истом месту. По нашим јавним шкодама, скоро свима, једни исти су људи проповедници обе ове редигије. Жртвовање себе самога другима издожено у Светом Писму и изнесено у проповедима, чини се само једнога у седам дана; шест других дана доста су да покажу како умемо да жртвујемо друге себи. Крвну освету, која религију мржње износи у њеноЈ примитнвној Форми, каку и данас виђамо у народа дивљачких, и којој иас уче Историја и стара литература, сматра и данас оиај који има да је изврши као неку свету дужност, коју му и божанство налаже и људи одобравају. И, ето, ту дужност ми пуних шест дана уливамо у духове; а седмога дана гледамо да то извршимо, проповедајући даје освета забрањена: На први ноглед изгледа, да је немогућно да у људи, целога живота њинога, постоје две идеје, два веровања, тако различна да једно друго иотире. Али сиособност њнна да између ове две противности, ове две крајности, ова два различна веровања, у разним придикама чине згодан избор дотерује до нравога чуда. Један изврсган Физичар, чије идеје научпе и религиозне изгледаху пријатељима његовим непомирљиве, веровао је и у једне и у друге, јер их навлаш није никад уноређивао. Другим речима, кад је улазио у своју про оведницу, он је потпуно затварао врата своје лабораторије, а кад је ступао у лабораторију своју, затварао је потпуно за собом врата од своје проноведнице. Тако у већине људи постоје ова два веровања сасвнм чиста једно поред другога, и кад које затреба оно се изазове, и ако чисто логички изгледа немогућно да заједно постоје једно поред другога у исто време. Дете често ноставља одраслима врло тешка теодошка питања. По што претрпи неколико неуспеха, оно најпосле и престане да мисли о стварима ко„е не може да разреши и да разуме. Мало доцније, ова противност између паставе црквене и наставе школске, светеке, |

што му је пре била тако примамљива, загој нетна и непомирљива, постаје му сада неосетно обична и не привдачи му више пажњу. Тако, растећи, он се навикава, као и сви око њега, да исповеда, редом, сад једно сад друго, према приликама ; и кад постане човеком, навнка је ова већ потпуно утврђена у њему. Сад он сматра за потребно, да се чува и брани част народна, п држи, да је срамно расирављати мирним начином нешто онде, где је она повређена, него тражн освету и рат, да се она опере. Одма за тим он искупи слуге своје, седне међу њих, узме Свето Иисмо и чита молитву у којој тражимо да нам Бог опрости грехе наше као што и ми праштамо онима, који су нас увредиди. Ову врдину, коју нам Недеља проповеда као божанску, Понедељак сматра за ману и вапијући грех. Религнја љубави н религија мржње, заједно са свима осећањима што произлазе од њих, веома су важни Фактори у извођењу науке социјалне, и тачни закључци могу се учинити само тако, ако се води довољно рачуна о овим двема раздичним врстама чинилица социолошких. Сваку групу појава социјалних ваља сматрати као Фазу једну у менама које се пепрестано продужују. Веровања религиозна и она различна осећања што отуда долазе, то су елементи ове Фазе. И то није доста. Ваља сматрати као нешто прелазно, и веровања религиозна и супротна осећања у којима смо ми одгајени, и које кваре наше погледе и омећу наше правилне пресуде не само о појавама у предазној садашњици, него и на оне што су се догодиди у другоме друштву и у другом времену ; ваља нам да изнађемо све погрешности у њима и да их одбацимо, па онда да изводимо своје закључме. А немој да губимо никад из вида, да од ове две религије што нам се предају једна, религија мржње, опада, а друга, религија љубави, расте у оној мери у којој и цивилизација напредује. Ваља једнако да имамо на уму, да између њихпостоји извесна сразмера; да је сразмера садања привремена п да је и тежња наша к овакој ^ди онаквој оцени дела друштвених такође пролазна и за време. И ако хоћемо да будемо кадри да дођемо до овога мишљења непомућенога, до ових оцена нимадо ногрешних, то може бити само под условом да водимо рачуна о овој деФормацц,и иременој.