Prosvetni glasnik

ПРЕДРАСУДЕ

АСПИТ Л Њ У

Да бисмо вндели кодико ове редигије суиротне могу ометати наше идеје социолошке н колико је ну?кно илправљата погрешности којима су оне узрок, ваља да видимо само крајности у које људн унадају, вођени сад једном сад другом од њнх две. Силе што раде свету материјадном, осећања што се боре у свакога створења људскога не налазе се нпкад у стаљу потпуне равнотеже, него у ннхању, где час ојачава једна, час друга. Тако је исто и са суиротним тежњама социјаллим које производе осећања у људи.Сваку силу, сваку тежњу пе држи друга потпупо у равнотежн; него свака преовлађује на свој начин и вуче за собом надмоћ друге. То видимо у менама што их оне производе сваки дан, сваке педеље, илп у већим размацима времена, у цени капнтала, акција или робе, нзмеђу наде п страха, између радости и жалости. Крнва днпија која бп престављала ове раздичне мене час би се педа до у ведику висииу а час би се спуштала до у толику исту низину. Све појаве друштвене престављају нам се у овом обдику, разумевајући ту и оне што се односе на религију и морал. Ово се јавља у школи час већој час мањој, то јест, поједине осцилације трају кад кад читаве векове, а по некад само кратко време. То видимо ие само у оном ведико л току осећања и идеја супротних, којп вдада друштвом, него и у крајаностима онима, које западају ноједине дпчности и секте у једном истом друштву и у једној истој епоси. Нигде не видимо равнотеже у мишљењима и радњама, но увек потирање једнога другим противним; „људи се дудо деле у протпвннчке таборе," како је Емерзон рекао. На крају добије се нешто доста паметно: али то је резултат борбе, у којој су се крајностн међусобпо потрде. Кад ми, на пример, судимо коме, у нас час преовлађује осећање строгости, а час осећање бдагости. Час казннмо као да се светимо, час праштамо с неком несвесном симпатијом. Не долази никад тренутак, да одмерпмо у преступу праву меру казнн за кој\ нам природа даје нример и која се састоји у томе, да здо не градимо ни веће ни мање но што је. Пресуда на посдетку изиђе као резултат узајамнога потирања. У судару који нроизлази између наше две редигије видпмо овај општи закон још боље.

Редигпја неограниченога адтруизма подиже се да с нретераношћу ноправи претераности у редигпје егоизма неограниченога. На место доктрине ансолутнога егоизма, долази доктрина ансодутнога адтруизма; место жртвовања свега себи, долази жртвовање себе свима. Место ирвобитнога веровања што вам није допуштало да водите друге људе, него вас још терадо да неке мрзите до смрти, дође друго, које вам забрањује да пх икад мрзите и заповеда вам да их водите као себе саме. Деветнаест векова је ово живело једно поред другога и преовлађивадо час јвдно час друго; деветнаест векова гради се поравнање, нека средина, и то не рационално, но чисто емнирички, пли, још боље да кажемо, несвесно. Још нема утврђене истине што нам је износе ове две крајности; не види се да их ваља уредити; само се крајности једне поправљају крајностнма друге. Једнп нроводе живот свој чисто егоистички. Други се одају алтруизму толико, да малакшу, ночну да опадају II нропадају. Па и кад погдеднемо само на једну индивиду, не налазимо иотпуне равнотеже измеђ ове две тежње; видимо, да се труди час да учини што више зла наиадачу или непријатељу, час да учини какву изванредну лсртву у корист дичностн, која врдо често ње није достојна. Веома мадо људи може Да увиди а још мањи број сме да призна да и адтруизам и егоизам имају добрих страна и да је неко норавнање између ова два прпнцппа нужпо непрекидно. Јасно је доста, да доктрина ансодутног жртвовања себе самога не може да опстане. Обичне идеје наше и наше свакидање радње иоказују, да ми ово у себп нризнајемо. Рад, предузећа, изналасци, усавршавања, онака каква су се вршпла од постања и каква се и дапас вргае, ностоје на овоме принципу, да се у једпоме друштву у којем пма много потреба неиодмирених, свакн брине да задовољи прво своје, па онда туђе. Сав живот и кретање пндустријадно основано Је на томе; и ако га одбаците, пзлази неизбежно да би апсолутни адтруизам разрушио друштво како оно данас ностоји; а онај који каже да би га могао засновати на другом принципу, морао би најнре да докаже то своје казивање. Тај заснов са свим сигурно не би трајао. То се јасно види кад зампслимо да