Prosvetni glasnik

ПРЕДРАСУДЕ У В А С II II Т Л Њ У

буде у снани само тај принцпп. Кад се А не би старао за себе и своје добро, но за В. С. Б. а В. С и Б опет не за себе него за другога, пиније потребе не би биле потпуно нодмирене и нико не би имао ни нола онога задовољства што га пма данас. Можда би још чист егоизам пре био могућан и у неку руку бољи од чистога алтруизма. У истини нико и не мисли да се у свима својим постуидима у животу уиравља по теорији адтруизма. Квекер, који трааш да се ноуке хришћанске ириме и у речима и врше на деду, вдада се у својим поступцима по начелима егоизма исто онако као и његови суседи. У проповедима оисповеда да се не ваља бринути за сутра у ствари његова брига за сутра ноказује егоизам исто онако чист какп је и у других људи, а њему се чини, кад би се побринуо впше и за своје и за туђе сутра дан, да би то бидо грешно од њега иа може бити опасно и за цео свет. Нико ие врши адтруизам у овоме посдедљем обдику; нпко не верује у ствари да је могућан жпвот основан са свим на овоме прпнципу, и опет сваки мисди да је дужан да се нридагођава адтруизму. Нико и не помишља да је апсолутни алтруизам права будадаштнна. Васпитани овако, у спољњем исиоведању религије, која потпуно потчињава егоизам алтрупзму и која иам је уливада принципе потиуно адтруистпчке, ми их сви сада држимо на уснама, а у напшм поступцима ми и не водимо рачуна о њима, а често радимо и сасвим иротивпо њима и сами мисдпмо друкчије. И ми мисдимо да не морамо да их д})жимо за истнпе, као да не би било могућно пбмирити их. Осећајући да је немогућно ставити их у иитање, а да с њима не ставимо у питање и редигију целу, ми хоћемо да и други п мн у њих верујемо, и ако у дубини душе своје знамо да не верујемо, Држимо да верујемо, да је ансодутно жртвовање себе за другога добра ствар, а у најбољој дубини своје свести знамо, да би то бидо ужасно. Кад бисмо смели да изведемо и кажемо отворено оно што осећамо п мпслимо у себи, нашли бисмо, да би, преко неке извесне мере, жртвовање себе самога било зло за све — и за оне за које се чини и за оне који би га чинили. Неирестано одрицање свакога задовољства, непрестано н непрекидно триљење

бодова, шкоди теду; крајњи резудтат је сдабост, болест и смрт нре времена; тако исто иепрестаио иримање доброчпнства онасно је с моралне стране. Да неко чини добро и дасе жртвује за другога, ваља да има неко коме ће да чини добро и за кога ће да се жртвује. Другим речима, да неко вршн алтруизам ваља да у некога има егоизма. Ако је добро учинити коме радост, онда тежња она да се прими нротивност је томе. Ако је ионављање првога узвишено, понављање је другога понижавајуће. Ако је до извесних граница алтруизам добар п за онога којп га чини и за онога к'оме се чнни — ван тих граница он је здо и за једнога и за другога; за првога ФИзпчки, за другога морално. Свак се може сетити нримера, где је претерана нежност и доброта увећада жудњу за све већим задовољством у онога према коме је чпњена, да се у њега све више развија комодитет и готовангтво и нехат за све што га онкољава; у исто време доброчииац, својим сиорим покретима, уведошћу лица свога, показиваће жалосне иосдедице свога заборава на себе самога; јер крајњи резудтат ове системе јесте: да пропадне онај који је добар, а рђавога да начини горим. Апсурдноет апсодутнога алтруизма најјасније се види, кад замислимо да подовина у друштву једноме буде егоистична а половина алтрунстична. Она.ј који је пуки егоиста може гледати да његови бдпжњи пред њим и иропадају радећи за њега. Ако би се сваки старао за другога, онда не би имао ко да прими оно пожртвовање што сви хоће да га учине. Ако би се сваки руководио великом симпатијом према другоме, онда нико не би био довљно сдободан у своме иослу. На тај начин чист алтруизам у једном друштву произвео би таке природе људске које га чнне немогућним, баш за оне према којима се врши. Ова доктрина не може да опстане ни с једне друге тачке гледишта. Ако живот и задовољства што нх има у њему пмају вредности за другога, нмају их и за нас саме. Сума добра и среће у једноме друштву пе расте, ако губитак у једнога замени добитак у другога; и ако је још добитак мањи од губитка, као што је овде увек — ако је оиај што прпма деморалисан непрестаним нримањем н онесиособљеи за праву срећу своју (што је пе-