Prosvetni glasnik

КРИЛОВЉЕ

тов, — ну с том разликом , што му до близу лаката осгаше голе руке. Ну Триши не беше за то брига, — ма да су иу се сви изреда смејали. Најпосле, Триша ће рећи : „Па ја нисам баш тако будала, и ово се може иоправити, — ја ћу рукаве наставити, па ће они дужи пего ире бити." Узме ножнице, поткреше свој огртач, и настави рукаве. Весео беше наш Триша, ма да му огртач много краћи беше и од капута. Исто тако дешава са нонеком господом, која заиекљавши се због ненажње, иа да би своје послове поиравили, од једпог се коца дреше, а за други вежу. 37 Механичар. Некакав механичар купи једну велику кућу. Кућа доиста беше стара, али добро и јако начињена; у свему се купцу допадаше, ео једна беше незгода, што је кућа била удаљена од воде. Наш механичар намисли да и ову незгоду отклони. „Кућа је моја" говораше он, „и ја могу њоме раснолагати како хоћу ; зановедићу да се — тако читава пренесе к реци (како се види, овај јунак беше сграсан !), само ће ми требати, да саонице под кућу нодметнем, — иоткопавши најпре темеље ; за тим ћу целу кућу које на соницама, које на ваљцима иревући и онако је наместити како ножелим. Кад моју кућу будем преносио, иозваћу пријатеље, узећу свираче, сешћу за иостављепи сто, па седећи у кући, као на каруцама, правићу ново насеље". Радујући се што му је овака глупа мисао дошла у главу, наш механичар одмах приступи к делу : најми раденике, почне темеље иоткопавати; није жалио ни труда ни новаца; но при свем том, кућу не

В Е Е А С Н Е

могаше нренети с једног места на дру| о. И за ову глупу замисао била му је та награда, што се сва кућа срушила. Боже мој ! како мпого ме!>у људима има нредузе1|а, која могу бити далеко опаснија н глуџља ! 38 Иожар и алиаз-брилијант. У сред поноћи, из мале варнице нојави се страшан ножар, и пламен обухвати цело здање. При тој онштој забуни, изгубљени на путу брилијант тек се полако из тграшипе светлуцаше. Тада Ве му ватра рећн : „Како си ти при свој својој сјајноћи иреда мном ништаван ! Треба добро око имати, па те — с муком — и у малој даљини — разликовати — од стакла или вапље воде, кад се у њима моја или сунчева светлост почне сјајити н играти. Ма чим да те заклоне, или крајичком какве ленте, или једним власком косе, твој се сјај не види ! Моју светлоћу није тако лако потамнити, кад у јарости и беснилу обухватим својим пламеном цело здање. Погледај само, како ја гледам с презрењем на све напоре људи против меие ; како све, што год дочегам ирождирем, а моја светлоћа, која се под облаке уздиже, страх и ужас околини задаје.!" Натоћејој брилијант рећи : „Признајем, да је мој сјај према твоме ништапан и бедан, али за то, ја нисам опасан ; иико ми не може пребацити, да сам му ма какво зло урадио ; и мој сјај може бити само зависти досадан; а ти се сијаш само тиме, што све рушиш и ирождпреш. За то се људи из петних жила упиру, да те што нре угасе. И што више буктиш, то си можда ближе крају." Цео народ навали да пожар угаси, и су-