Prosvetni glasnik

374

И да не дође до изостајања од шкоде зарад болести, ипак стојн, да се илућа малене деце слабе дугим и наглим ходом, на и ако деца јачега састава јачим отпором својим могу тој физичкој напасти да одоле без озбиљних последица, инак ће им ослабела плућа у позпијим годинама сметати, да дођу до потпуне мушке сиаге. Друго зло, што долази од удаљене школе и с тим скончаиог губитка времена, лежи, у томе, што је ученику немогућно обрађивати домаће задаће. Користи ових задаћа не могу се сиорити ни с педагошког пи с психолошког гледишта. Педагог иште да се дете бави науком и кад није у школи, да се неби свикао бадавадисању или каквој ио њега штетној забави; психолог тежи, да дете иостеиено еманципише од насгавничког туторисања у раду, да га свикне мислити и радити самостално. За такав рад сеоски ученик нема ансолутно времена; ои што учи, учи у школи и кад престане походити школу, престао је и учити, — а тим је промашеп главни циљ школе: да спреми ученика и да у њему иробуди вољу, да сам настави писмени рад, кад није више редовни посетилац школе. Није се чудити, што с тога многи, иначе добри учепици наши на селу задрже од све писмености што су изнели из школе толико, да у зрелим годинама умеју да потнишу своје име. 0 читању књига и листова, као што то бива код сељака на западу, пема ни трага у нашим сељачким кућама, и само они, који уђу у сталан кадар наше војске, добију прилике да подгреју мало своју писменост. Да би се доскочило овој двогубој штети, најбоље би било да се, где је год могућно, бар за нижа два разреда саграде школе у сред села, те да се тако уштеди маленој деци трудан и тегобан ход до

удаљене школе. — За већу децу могле би бити школе и на средокраћи двају села у размаку највише од иола часа. То би чигшло два часа хода дневно илњ један у зимње доба, кад бн деца преко подне остајала у школи. Тада би било могућно, да се школа но нропису мете н провејава, да се учнтељ потпуним одмором оСвежи за сутрашњи рад, да ученику претече времена иозабавитп се код своје куће школском задаћом, а нгто је главно, да се ученик ослободи дугог и трудног хода, који у зимње доба штети здравље и с тога, што је ђак обвезап стизати на време у школу, те ће, кад одоцнн, морати трком да скрати нут, и иаравно да се изложн оиом стању, што сам га мало час поменуо. — У самој околипи Београда мало је села, што имају своју школу: већина има заједничке школе, које су гдешто смештене у једном селу те деца морају из другога да ходе по читав сахат док не дођу до ње. ') Кад унитамо статистичке бројеве, како стоји с наставом у' оваким школама, налазимо да су и. пр. у Жаркову где је школа близу ђачких станова год. 1879—80 од 39 ђака сви свршили школу, а у Винчи где је школа због цркве удаљена од села (Винче и Болеча У г сах,, а Дештана 1 сах.) од 40 ђака свршило је школу :5. Ови бројеви разуме се стоје у тесној свези са здрављем ученичким; то сведоче бројеви нацуштања школе зарад смрти, болести и других узрока. Тако у Жаркову није те године ни један ђак напустио школу, а у Винчи су изостали од. 40 ђака њих 15. — Кад би се бележиле ове цифре и по селима, не само по школама, ') Таква је школа Оелопоточка, коју посећавају деца из Пиносаве (сахат хода). Разуме се, да ће ова деца лакше оболети но белопоточка, али за цело ће мап.е успевати у школи зарад губитка времена.