Prosvetni glasnik

370

придог хигијени сеоских школл

срећу нема много таквих школа, и већииа добија за ииће изворску воду, али ова колико је добра, на точку, уквари се кад стоји дуже у дрвеноме суду нпсолском, то прашином што нада на отворени суд, то калом што се похватао на Јвему, те јадиа деца морају поред рђавог ваздуха што га дишу, и укварене хране што је кушају, још да се ноје и рђавом водом. Истииа да у таквим школама статистика бележи мање изостанака од школе а више ђака што су довршили, али тај успех долази отуд што ђаци не морају дугим ходом да штете здравље и да губе време, па и ако он потврђује моје назоре о рђавим последицама удаљене школе, ипак се добија вероватпо за скупу цену нарушена здравља, и последице тога треба тражити у познијим годинама. ] ) Кад би се у оваковој соби нојавила каква заразна болештина, наравно би завладала редња у школи. и ђаци пуштени зарад тога својим домовима, разносили болест по околини. Ту ваљда и лежи један узрок међу осталима, што у западним и јужгшм окрузима не избива богиња. скрлет, диФтерија и др. заразне болештине. На срећу се у школи не догађају често такве болести, хвала рђавима вратима и прозорима, и ако такве школе скоро никад нису без друге које заразе, нарочито шуге, красте, пољачине и др., јер кад се у том стану нађе само један ђак заражен од њих, сви ће остали да зареде. Изузећа биће само у оним школама, где се учитељ на време ностара да одвоји зараженог ђака од здравих. Ако деца у овим школама и не подлегну трулежи крви зарад нечистог ваздуха што га удишу по сву ноћ, тешко ће одолети сличним последицама, што до1 ) Мдадићи из јужних и западних округа шго пооећавају о:јд . средње шкоде, већином су сдабих пдућа или иначе болешБиви.

лазе од укварене хране и нечисте воде. Хлеб и смок у торбици за који дан ће да се убајати, да уилесниви, или да се ужеже. Таква храна ће да изазове горушицу, што је знак оболеле слузокоже желуца, а кад се на ово још и даље употреби, долази нролив и дизентерија (срдобоља). Ове бољке ће да се подражавају устајалом и нечистом водом, која се обично гије из чаброва, и за неко време болест може да узме на се заразан карактер, и тада ласно да угаси млађани живот. Ко је игда иосматрао ове школе, опазио је, да из њих скоро нпгда не избива пролив и шуга. 0 тога се и није чудити, што народ из околине, који код своје куће има здрава порода, кад онази да овај у школи вене и оболева, гледа колико игда може, да сво.је дете ослободи од школе, која је местимице очевидна душмаека Физичкоме паиредовању дечијем. Али што родитељима остаје неоиажено, то је морална штета, птто потиче из овакога живота. Подељена храна у торбицима прави од свакога ђака тувара те торбице; сваки живи за себе и чува своје, не бринући се, како је оним друговима, који немају шта више да кушају. Они који имају свикавају се тако на саможивост, а они што гладују, свићи ће се пре а после на грабеж, и отимање, или што је горе на крађу. У народу се нашем већ опажа појака црта егоизма; не велим да је тај порок засадила школа у њ', али како се види, била је до сад немарна према њему. Место да му буде и ако нехотично савезница, школа треба активно да сузбија то да речем народно зло. На стараоцима је ниже народне наставе, да овоме злу, које дубоко захвата у потоњу снагу и карактер народа нашег доскоче, 'а то ће учинити, ако створе услове за боље физичко и нравно култи-