Prosvetni glasnik

ПРИЛОГ ХИГИЈКНИ

СЕОСКИХ ШКОЛА

377

висање млађих нараштаја нашвх. Није то тако тешка задаћа, као што се на први иоглед чини. Пространа дограда за ђачки стан није тако голем издатак, да га данашње општине ие би могле накрмити. Није потребно за то зидати школе „но илану" 1 ): узвишен од земље иатос од дасака, иовисока таваница, здрав кров, 2—3 прозора за светлост, у средини отвореп огањ (оџаклија) који бн служио за вентилацију стана, а у около неколико узвишених миндерлука за спавање — то је све. У таквом стану био би живот ђака саобразаи ономе што га живе на дому, где је вазда у кући свежа ваздуха. Деца би се ослободила прегрејаних пећи, које не само што му штете. здравље у школи, но се навиком отуд пренашају и у сељачке куће на голему штету становника њихових. Школа треба да обавести своје ђаке о големој разлици између отворена огња и усијане гвоздене сандучаре, и да настане да уклони из сељачких кућа и оне, што су се до сад увукли у њих по обрасцу механа и дућана, тих нсевдоцивилизатора наших села. После стана треба одмах обратити пажњу ђачкој храни. Како је живот у тим школама заједнички, то ђаци ваља да се хране на једној, онштој трнези. Сваки ђак имао би да донесе свој део за ту општу трпезу и тај део имао би се састојати из иресне храпе, која <5и се готовила у школи. Тако би ђацн имали свакога дапа своју свежу, кухану храну, што разуме се, најбоље годи здрављу. Хачке обеде могао би зготовити школски послужитељ нод надзором учитељице, те с тога би у такве школе вал>ало слати ожењене учитеље, или само учитељице, које би могле мимо школу водити надзор над ') Ови пданови оу јамачно и спречили да се за дечије здрасље у шкоди учини и онолико колико се могаше до сад учипити. иросветин гласник 1889

економијом ђачкога конвикта. Родитељима је све једно, давали својој деци на пут зготовљену храну, која се за мало уквари, или нресну што ће свакога дапа да се готови; а учитељка би за свој труд имала обилне награде у оној храни која би се тим начином уштедела, а која се овако укварена, баца у крмећи валов. Можда би така учитељка имала новрх материјалне користи још и ту моралну тгаграду, што би роднтељи, видев њезино старање око преиитавања њихове деце, паштили се, да јој покажу више признања и благодарности, но што то сада бива. Да се не би зараза, кад се појави у томе друштву, могла преносити непосредно судовима, то би сваки ђак требао да им :а своје оделите судове, као тањир, чашу, кашику, нож и виљушку. То је мален издатак за родитеље а голема корист за ђака, јер се свикава на ред, који би касније пресадио у своју кућу. Употреба општих сЈдова за храну а нарочито за пиће, многе је већ невоље нанела нашим сељачким домовима; то наставници ваља да знају и као васпитачи деце брижљиво да сузбијају ту злу навику. Сваки ђак морао би се бринути за чистоту својих судова, која би се из здравствених узрока морала одмах после обеда извршити, разуме се под иадзором наставника. Место у дрвеним судовдма, који с времеиом труле, боље је воду држати у земљаним, и старати се да их ђаци чешће исперу и изрибају. Где срества донуштају, најбоље је набавити за воду новеће судове од цинканог лима са заклопцем и славииом. У њима се вода држи чиста, и ђаку не би могућно било иагињати такав суд и пити из њега, те у приликама кужити воду у њему: он би морао нити или на славиии или би се — што је најбоље — служио чашом.