Prosvetni glasnik

пјколе срба у

То га је иаведо да иостане књижевник сриски. Ну, ко хоће друге да поучава, тај и сам мора да стече миого знања и искуства. И заиста, Доситије је много учио и ио разним школама и из разиих књига, а нутујући по свету, имао је прилике да стече и знања и искуства и ноуке. Он је иронутовао: Грчку, Малу Азију, Влашку и Молдавију, многе руске провинције, Аустро-Угарску, Германију, Италију Француску, и Инглеску. Он је становао по најмањим селима у Далмацији и Албанпји и по највећим и најленшим варошима јевропскнм: Бечу. Паризу, Лондону, Мљецима и Дражђанима, Линисци Цариграду и т. д. Он је студирао у Грчкој и на немачким универзитетима у ./1нписци и Гетннгеиу. Да нроучи старекласике, научио је грчки и латински ; а да се послужи лптературом цивилозованих јевропских народа, паучио је све модерне језике јевронске : талијански. немачки, Француски, инглески и руски. Да проучи обичаје једног народа, на кога цивилизација не могаше никако да утиче, настанио се неко време у једном селу носред дивљега Арнаутлука, па је ту научио и говор тога народа, у намери да га бол 5 е проучи и позна. Тако спремљен, стуна он пред народ српски и почиње га књигом да поучава. Прва књига Доситпјева „живот и прикљученија Димитрија Обрадовича, нареченога у калуђерству Доситија," која изађе из штампе 1788. године, електрисала је цео народ срнски: опа је пала као што студена росица пада, да носле страише занаре вегетацију нријатно рассхлади и окрепи. Ова мала књижица разликовала се у сиему од осталих књижевних нојава .српских. Њом је показао Доситије, да се књиге могу нисати и на сриском народном језику и да за књижевност не треба тражити никакав измишљен књижеван језик, агоовкгни глаонив 1889.

и хрнатској 401

који народ треба тек да изучава, као што су о томе судили други књижевници н учепи Срби онога времена. Овом књижицом унео је Доситије и иов правац у књижевност сриску. Па као што мирис првих љубичица у пролеће | свакога оживљује, тако су и његови, у то.ј књижици изложени ногледи: о религији, народним злим навикамаи обичајима, заинтересовали сваког Србина свежином и једрином својом. То је узрок, што је ту књигу,— осим неколициве мрачњака ноздравио цео народ српски; то је узрок што је народ српски са жудњом очекивао, да Доситије огласи какву нову књигу своју. И ако је Доситије у народу нашао тако тонлог одзива, инак је мало књижевника српскнх пошло за њим. Хладпа сколастичка ученост већипе срнских аутора, не доиушташе им, да спусте дурбин свој, да сиђу у народ. Шта више, учепи и оштроумни Трлајић устаје десет година носле тога са Формалним предлогом, да Срби за књижевност своју прихвате свој „словенски" језик. Није нам овде место да потанко излажемо његове разлоге, што их је изнео у своме члапку : увјешчаније, нредстављајушчеје Серблем причинопобужденија к присвојенију себје славјанскога јазика сво.јего" (види књигу: „Забавленије јединаго љетнато утра, или удивленије јестаственим красотам. Во Вијење при благородном г. Стеване Новаковичје 1793. стр. 58— 91). Ну, ипак ћемо напоменути да је Трлајић у тој књизи хтео да побије оно, што је Доситије у својим сцисима наводио, да препоручи српским писцима, да пишу за народ српским пародним језиком. Он се истина у једној мањој белешци за то извињава, говорећи: „Аз чрез сије не говорју, јако ти зло дјелајут, иже просто пишут ; ибо аз г. Обрарадовича, јако преславнаго первопросвјетитеља рода мојега свачески почитају и 51