Prosvetni glasnik

К Р и Л О В Љ Е В Е Б А С II Е

440 70 Писац и разбојник. У једно и исто време, јаве се на страшни суд два грешпика, један је био разбојник (он је но путовима људе дочекивао и пљачкао, па најпосле на вешада дошао), а други, обасут славом, писац: у својим списима, он је фини отров разливао, безверије и разврат укорењавао, био је у писању сладак као Сирепа, а био је и опасан као Сирена. У паклу суђење врши се брзо, тамо се оно не одуговлачи, и за тренутак пресуда је готова. На двема страшним веригама, обешени беху два велика казана, и у њих грешнике стрпају. Под казан, у коме је разбојник био, натрпају велику гомилу дрва, и сама их је Мегера (хурија, зла жена) потпалила, и разбукта се тако страшан нламен, да је под сводовима пакленим трескао камен. Чињаше се, да према иисцу, није био суд тако строг. Под казаном, у коме ои беше, изнајпре је по мало ватра тињала, а од времена — на време, све је се више разбуктавала. Векови гшођоше, а ватра се не стишаваше. Под разбојником, већ се давео беше ватра угасила. Под писцем — од часа на час све јаче и страшпије распламћаваше се. Видећи да нема никаке олакшице, у тешким мукама ночне писац викати: да и у богова нема ни мало правде; да је његово име у свету прослављено, и ако сам баш мало слободније писао, ја сам зато и сувише кажњен, и да нисам мислио, да ћу и од једног разбојника бити грешнији. Сад му се јави једна хурија у свој својој леиоти; у коси јој шиштаху љуте гује, а у рукама држаше крвав бич, па ће му рећи: „Несрећниче један! И ти ли имаш право роптати на нровиђење ? Зар се смеш с разбојником упоређивати? твоје је зло — куд и камо веће ! Он је

био штете, само док је живео; а ти . . . твоје су кости одавно већ иструлеле, али ипак, сунце се ни једном не роди, а да нове беде и несреће не обасја — којима си ти узрок. Отров, што си га ти у твојим снисима излио, не само да не слаби, већ разливајући се из века у век, ностаје све јачи и опаснији. Погледај, (ту му донусти да на свет погледа) —- погледаЈ на сва зла дела и несреће, којима си ти узрок! Погледај децу — ! стид и срам својих иородица, очајање отаца и матера: Ео отрова њихов ум и срце? ти! Ко је исмејао и детињаријом назвао: брак, старешиие и власти, казавши, да отуда долазе све људске напасти? Ко је се побринуо, да раскине љубав и дружбу ? Опет ти! Ниси ли ти говорио, да је безверије — просвета? Ко обуче у примамљиви облик и страсти и порок ? И погледај сад; запојен твојом науком, цео је предео препун: убиствима, грабежима, раздорима и бунама. Ти си га до погибије довео! За сваку сузу и кап крви, ти се крив. И ти си се усудио, да на богове ропћеш?! А колико ће се још у будућности појавити зала од твојих књижевних дела! Трпи, дакле, за твоја зла дела добио си достојну казну!" Ово срдито изрече Мегера, и капком казан заклопи. 71 Веће мишева. Било је то некада. Договоре се миши да себе прославе; па не обзирући се ни на мачке, ни на мачкове, да памет иомере и кључарима и куварима, и да их нриморају, да ту њихову славу раструбе — од подрума до амбарова. Но услов је био такав, да у том већу могу заседавати само они мишеви, у којих је реп дужи но цело тело. Ову опаску учинили су ми-