Prosvetni glasnik

524 модерна тер инглиски од времена Стуарта. а то су трговина и пуританизам. Под јаким трговачким утицајима којн апсорбоваху све умне моћи, људи сматраху као беспосленост и доколицу сваки онај рад који не би водио непосредно одређеној цељи; а под утицајем огрезлог пуританизма сви осећаји људске природе, осим осећаја страха и поштовања према богу, сматраху се као опасна ако не као недозвољена, те за то се осуђивало, или бар није одобравало неговаље естетичиих осећаја. Други узроци произвели су друга дејства код континенталних народа. Код њих се најчешће сматрају врлина и доброта као чисто ствари срца, док су оне код нас искључиво ствари дужности. Тако исто ми смо имали над многим народима једну велику корист с моралног гледишта, и бојим се да је не ћемо очувати, а она се састо.ји у већој деликатности наше савести. Ми смо имали у томе Фактнчку надмашност, и ако у битности својој негативпу, јер већина сматра да је савест ире отпорна снага, снага која више дејствује одвраћајући нас од сваке изопачене радње, него снага која би одређивала правац општем току наших жеља и осећаја, Најчешћи тип међу пама јесте тип човека којега амбиција нема друге цељи до самога себе, који кроз цео живот нема ништа узвишеније до да тече богаство и брине се за срећу своју и своје породице, којега се мисли о добру својих ближњих и своје земље мере просто сумом материјалних жртава које чини с времена на време или годишње у виду милостиње на сиротињу; али којега је савест с друге стране врло добра и пази јако на све оно што се сматра као рђаво и зло; и она га одвраћа од употребе свију недопуштених и противзаконих средстава у остварењу својих личних иптереса. На против код других народа често се догађа, да људи у чпјој се радњи и осећајима огледа јака лична незаинтересованост, који жарко воле своју отаџбину, напредак, људску слободу, па и саму врлину, којих су мисли и радње посвећене већином, не својим личним, већ општим пословима — ти људи, велим, често прекораче границе и учине по нешто што је веома за покуду, што онај други човек, који у основу и према целом своме карактеру није ни издалека оно што би требао да буде, не би могао рескирати да учини. Тешко је погодити

н а с т а в а

које је боље од та два душевна стања, или боље рећи, које је најмање рђаво. Гајити се могу у исто време и савест и осећаји; ништа не стоји на путу да се људи тако образују, како не би вређали моралне законе, па и у незаинтересованој цељи. негујући и потстичући при том у њима племените осећаје који их уздижу над ниским и егоистичним интересима, и који им уливају највишу замисао о оном што чиии успех у свету. Ако хоћемо да људн практикују врлину, да се у њој непрестано крећу, постарајмо се да им је омилимо, даје оии осете као живу стварност, а не као намет прп ослобођ авању кога даје им се прилика да скрену пажњу на друге бриге. Зар није важно показати им да сами они сматрају за покуду и понижење не само право зло, него и недостатак свију племенитих цељи и нанора; унутити их да сами осете како су ништавне личне ситничарије сваког појединца према великој васељени и колективној целини наших ближњих, према историској прошлости и бескрајној будућности; показати им на послетку сиротност и маленкост живота оних који га посвећују само својим личним и породичним користима? Таква осећања уливају нам замисао да се човек цени само у толикој мери у колико он употребљује своју снагу у најплемеиитијим напорима, у окренљавању својих душевних особина нанајаних: идеалном симпатијом према великим историским карактерима, или према самој замисли о њима, као и мислима о идеалном потомству, нека ми је донуштено да речем, посматрањем савршеног идеала инкарнираног у божанском створу. Па где се на другоме месту налазе извори из којих се црпу инспирације тих узвишених идеала, до у иојезији и литератури, али само као вештинама. Платон, Демостен или Тацит, могу нам уливати најузвишеније осећаје, али У толико.у колико ће они, као философи , беседници и историци, бити у исто време, као песници и вештаци. Сама величина и хероизам не хране појезију; њезина снага састоји се и у томе што је она моћна да умири и усхити душу, јер она производи најнежније и пајживље душевне покрете. Она нам представља све изгледе живота који се дотичу незаинтересованога дела наше природе, и доприноси да она интимно споји своје жалости и радости са добром и злом система кога смо ми један