Prosvetni glasnik

МОДЕРНА НАСТАВА

525

мали део; појезија иас уиознаје блиеко са озбиљним и медитативним осећајима, који нас без непосредне примене на владање у даном моменту, стављају у расположење, у коме узимамо озбиљан правац у животу, и спремају нас да оберучке прихватимо све оно тпто се јавља у облику извесне дужности. Ко се не осећа бољи и расположенији иосле читања Дантеа, Уорсурта, Лукреција, Георгика, илн по што се наслађивао интелектуалном лепотом Грејевих елегија и Шелејеве химне? Ја говорим о појезији, но и сви облици вештина имају исто дејство. Гасе и народн одаренн финијим осећајнма, и којих су Физнчке перцепције изоштреније од наших, осећају тако исто душевне покрете, гледећн велике умотворине сликарства и каменореза. У свима изразним вештинама тежи се да се аеирестано одрже пробуђени и активпи осећаји који их изражавају. Мислите ли ви да би велики талијански сликари заузимали тако висока места у интелектуалној јевропској СФери, да би се они увршћивали међу највеће људе свога времена, да су њихова дела служила као прост накит н декорације каквог јавног места или приватног салона? Њихове* слике Христовог рођења и других светаца, слике у којима су нредстављена распињања, њихове глориозне мадоне и остале светитељске слике, беху тада за те живе јужне природе велика школа, не само верозаконских већ и свију других племенитих осећаја и уобразиље сваке врсте, Ми као северци, хладнији по темпераменту, инак осећамо тај утицај вештина, слушајућн какву Хенделову песму, или примајући утиске какве готске катедрале, па и без икаквог одређеног израза осећања, ирост поглед на лепоту вишега реда буди у нама то дејство душевног полета и усхићења. Природне сцене дејствују јако на нашу естетичну страну. Оникојијако осећају узвишене природне лепоте, као н. пр. лепоте наших и страних брдских нредела, уздићи ће се бар тренутно, при погледу на призор, над маленкостнма људским, и осетиће како су мајушпи и ништави интереси који деле људе, и за њих ће то посматрање битн веома нлеменито задовољство. Ма какав био наш нозив у животу, гледајмо да се никада не угаси у нама то осећање, и настанимо брижљиво да га увек одржавамо активно и свеже. У колико буду наше обичне дужности

сухопарније и прозаичније, у толико више треба да одржавамо наше душевно стање у тим највишим пределима мисли и осећаја, у пределима у којима дела ностају племенитија због цељи која их инспирира и духа који пх оживљава; у којима, добијајућп прилику да извежбамо највише наше способности и да изврпшмо највише. дужности, учимо се сматрати сваки частан и користан рад као јавно дело, које сам начин на који се врши може окитити племенитошћу која би му иначе недостајала, и које ма како било скромно није ннско, ннти је из ниских побуда потекло. Између оног што је добро п оног што је лено постојн природио сродство, наравно кад је укус о лепоме природно сређен, а не прост иистинкт. Ео познаје шта је лепо, ако је пун врлиие, гледаће да га оствари у животу; и онда ће се образоватп тип карактера савршене лепоте који човек никада не ће губити из вида, само да му он служи као нример у расветљавању својих тежња и наиора у образовању. Са сним је истинита Гетеова изрека, ма да се може рђаво разумети и одвратити од свог правог смисла: ,Ј.епо је веће од доброга, јер оно садржи у себи добро и још нешто више; лепо је узвишено добро до своје савршености и одарено свима споредним савршеностима које чине једно дело потпуним." Тај осећај, дакле, савршености који нас гони да тражимо у људским творевинама све што нам могу дати, да не трпимо ии најмањи недостатак у нама и нашим радњама, јесте резултат култивисања вештине. Од свију људских нроизвода ни један се толико не приближује савршености као право вештачко дело. Ми смо у свему осталом задовољни, а и треба да будемо, ако се ступањ лепоте пење дотле докле то заслужује сам предмет који се одмах пма у виду. У вештини пак предмет који се има у виду јесте сама савршеност. Ако бисмо имали да деФинишемо вештину, ја бих казао да се она састоји у истраживању савршености у некој радњи. А.ко нађемо какав одломак па ма то био одломак какве меканичке направе, који носи на себи црте рада те врсте» то јест ако се види да се радник упињао да га направи што бољим, сад ако и није у толикој мери добар, али би био довољан за употребу којој је намењен, ми ипак кажемо да је он вештачки нзрађен. Кад се одиста