Prosvetni glasnik

КРИЛОВЉЕВЕ БАСНЕ

527

КРИЈГО БЉЕВЕ БАСН.Е

75 Паук и нчелаГ1о моме мњењу, они таленти немају никакве вредности од којих свет нема користи, — ма .да се свет такнм талентима често диви. Некакав трговац донесе на сајам платно да продаје; — а платно је потребан еспан за свакога. Платно беше добро, нико се није могао пожалити: за то у дућану беше толико муштерије, да се човек није могао окренути. Завидљиви паук, видећи како добро трговина иде с нлатном, реши се да и он тке платио и да трговцу ирави сметњу. У истом дућану — у прозору — отвори свој дућан. Основу оснује, и целу је ноћ ткао: изнесе свој еспап на показ, засео и набурио се гордо ; од свог се дућана не миче, и мишљаше : чим се сване, да ће све муштерије к себи нримамити. Сваиу се, и шта би? Паука метлом доле смакнуше. Паук мој иршти од љутине, па ће рећи: „Дед' ти сад чекај праведну награду! Цео ћу свет позвати, да засведочи и оцени, чије је ткиво тање — моје или овога трговца ?" На то ће му ичела рећи : „Твоје, у томе нема спора, то је већ познато одавно; но кака је од њега вајда, кад оно — нити одева, нити загрева ?"

76 Бакрач и лонац. Лонац и бакрач јако се заволе. Ма да је бакрач био знатнијег рода, но у дружби о томе се слабо води рачуна. Бакрач волн свога пријатеља, а лонац сматра бакрач за рођеног брата; један без дру-

гог никако не могу бити ; од јутра до мрака, не расгају се ; кад су и на ватри један без другог и тада им је криво, једном речи: куд лонац, тамо и бакрач. Бакрачу се прихте, да мало по свету путује, па и свога друга позове са собом. Лонац од бакрача никако неће да остане, и тако се обојица посаде у кола. Кретоше се другови по рђавој калдрми, гурају се по колима; где ударе кола о брежуљак, на рупу или чагаљ, за бакрач је то маленкост, а јадном лонцу не беше лако, јер су лонци по природи слаби ; кад год кола труцну, лонац по једну чворугу добије , али ииак — не мисли натраг , и земљани лонац само се томе радује, што се с бакрачем удружио. Колико су далеко путовали, не знам ; но о томе сам се тачно известио, да се бакрач цео целцат с пута вратио, а од јадпог лонца остали сами парчићи. Читаоче, држим да је смисао ове басне нрост : једнакости и подударност при дружењу, света је и нвјпреча стаар.

77 Дивокозе. У пекакој нећини нађе чобанин у зимње доба дивокозе ; и од радости, кроз сузе благодараше боговима, па ће у радости рећи : „Прекрасно ! Ово је за ме више но да сам ископао благо, — сад ће се умножити моје с/гадо; не ћу ии доручати ни досиавати : сва ће ми брига бити, да миле козице к себи принитомим и прилагодим ; тада ћу ја постатн велики господин у целој околнни. Та — чоба-