Prosvetni glasnik

КРИЛОВЉЕВЕ ВАСНЕ

529

дође суђен час да умреш, онда ја да будем твој насдедник, — то је једини мој услов. У осталом, желим, да ти Бог нродужи живот и здравље !" То рече зао дух и крете се на пут. Прође десет година, на и још десет... Кад је зао дух свршио своју дужност, он се врати кући — у нределе своје домовине. Кад дође, има шта видети. 0, његове радости ! Тврдица од глади умр'о, лежи на сандуку мртав, у руци му кључ, а дукати нису ни дирнути. Зао дух опет узме своје благо, и био је од срца рад, што га чувар ни иаре није коштао. Кад тврдица — код многога злата ни једе, ни пије, зар дукате за ђавола не чува? 80 Богаташ и ноета. (Ј великим богаташем новеде поета парницу, и Зевса замоли, да се за њега заузме. Обојици буде заповеђено да се јаве на суд. Дођоше : један мршав и блед; слабо одевен, а још горе обувеи ; други сав у злату, и гордо се напућио и надуо. „Смилуј се самодршче Олимпа! ти, који облаке водиш и громове пушташ", повика поета, „шта сам ја скривио пред тобом, те ме зла судба од ране моје младости гони ? Ни кашике ни кутића немам ; све је моје имање — Фантазија и уображење; док мећу тим, мој нарвичар, без икаке заслуге и без знања, живи у таким палатама, које не уступају ни твоме храму; њега окружава гомила удворица и поклоника ; он плива у нези и сваком задовољству". На то ће му Јупитер одгововорити: — „Зар то ништа не вреди, што ће звук твоје лире одјекнути и у даљним поколењима? А њега — богатата, не само праунуци, но и унуци, тешко ће запамтити. Ниси ли ти сам своју славу изапрооветни глаоцнк 1889.

брао? Ја сам њему за живота светска блага даровао. Но веруј ми, кад би он боље ствари разумевао, и кад би његова памет кадра била, да опази своје ништавило пред тобом, — он би више но ти на своју судбу роптао".

81 Два сељака. „Здраво кум Тадија!" — „Хвала Богу, кум Егоре!" — „Ну, како ми ти жившп?" —, Ах куме, моја несрећа, како ми се чини, ти и незнаш ! Казнио ме Бог, стају сам упалио, и сва се у пепео претворила; сад идем по свету и просим". — „Како то, куме ? То је богме рђава ствар!" „Ето тако ! 0 божићу било је код мене весеље ; пођем ти ја са свећом, да коњма дам сена, — а признати морам, да ми је глава бучила ; па некако испустим свећу, једва се сам спасем, а кошара и сва стаја изгоре. Ну, а како си ти ? — „Ах, Тадија, богме ; и ја зло! Чини 'ми се, да се и наме прогњевио Бог Као што видиш, ја сам ти без ногу. И Ја ти о Божићу пођем у ледеиицу да пива наточим ; признајем, да сам и сам с пријатељима прилично повукао, па да онако пијан не бих што запалио, ја сасвим свећу угасим. ђаво ме са стубе у мраку гурну, те ти сад нисам никакав човек, већ прави богаљ". — „На себе се пријагељи љутите и себе кривите", рећи ће им Степан. „Ако хоћу право да рекнем, није никако чудо, нгто си спалио твоју кошару, а ти идеш на штакама; за пијаног је и са свећом рђаво, но по свој прилици биће ти још горе у помрчини". 82 Рибље играње. Л.ав, имајући под својом влашћу не само шуме и планине, већ и воде, свупи 67