Prosvetni glasnik

530

КРИЛОВЉЕВЕ ВАСНЕ

звреове на веће, да се с њима посаветује: кога би рибама требало поставити за старешину. И буде изабрана лисица. Чим је место заузела, она се приметно гојити иочела. Лисица имадијаше једног сељака, који јој беше и пријатељ и кум: њих двоје ступе у споразум; док лисица са обале издаје наредбе и суди, дотле сељак рибу лови, и дели је с кумом као верним другом и пријатељем. Но лоиовлук никад не пролази тако олако. По чувењу, лав почне подозревати, да су се у његовим судовима искривиле теразије нравде, иа добивши слободно време, нође сам да обиђе и прегледа своју државу. Л.ав иде обалом, а сељак, кум лијин, нахватавши рибе, беше наложио на обали ватру, и спремаше се да са својом кумом добро попирује. Јадне рибе видећи крај животу, — ђипале су, скакале и играле по жару. Видећи то, лав разјапи своје чељусти на сељака, па ће га запитати: „Ео си ти, шта то радиш?" На то ће лисица одговорити (а у лије, свагда је готов и спреман одговор на свако питање): „Велики госнодару ! Овај је сељак мој главни секретар ; он је тако поштен, да га цео народ пошгује, јер је чистих руку ; а ово — ово су кечиге — обитаоци воде : ми смо се сви скупили овде, добри царе, да те дочекамо и поздравимо", — „Ну како иде суђење ? Је ли задовољан ваш предео? — „Велики господару", одговори лисица, „живот им је као у рају; само нек Бог продужи драгоцеие дане твог живота" (А рибе међу тим, свеједнако н» роштиљу играху и зеваху) — „Еажи ти мени", запита ће лав, лисицу, „зашто те рибе мрдају репом и машу главама ?" — „0 мудри лаве", лија му одговори, „то је од радости, чим су тебе виделе, одмах су почеле играти." Л.ав не могући више издржати ову очигледну лаж — да се може без музике играти, и секретара и старе-

шину шчепа у своје нокте, у којима су последњу песму отпевали.

88 П а р о х и ј а н и н. Има људи, којима, — ако си пријатељ, ти ћеш код њих бити први и ђени и писатељ ; но за то, други — ма како ти слатко певао, не само да од њих нећеш похвале дочекати, но они се чак и тога боје, да опазе и нризнаду ту лепоту. Мож' да тиме нећу никога увредити, — но у место баспе, ја ћу једиу нричу преиричати. У цркви проповедник нроноведаше, ина добра дела своје парохијане упућиваше. Реч му се лила из уста слатка као мед; у њој је истина била чиста и неизмајсторисана; нодижући к небу све мисли и осећаје, проповедник изобличаваше свет, који је пренун сујете и таштине. Свештеник сврши поуку; слушаоци занесени дивном ноуком, нису ни опазили, како су им сузе од умиљења низ образ текле. Кад су из Божијег храма парохијани изишли и својим кућама пошли, тада ће један од њих рећи: „Какав је диван дар !" За њим други: „Па како ватрено говори, и људска срца на добра дела упућује !„ — „А ти комшија", запитаће неко трећега, „како ми се чини, тебе није ганула поука нашег свештеника, јер се на твојим образима не види сузица ? Или, ти сигурно ниси разумео поуку ?" — „Е да, како да нисам разумео ? Али ја не разумем зашто би плакао, кад нисам из ове парохије". 84 В р а н а. Ако пиеи рад да будеш смешан, држи се оно1' сталежа у коме си рођен, Простољудин са властелом не срођава се ; ако