Prosvetni glasnik

КРИЛОВЉВ

си рођен пигмејем, не улећи у великане, него се почешће сећај свога раста. Узме врана пауновог перја, па себи позавлачи у реп, и пође са науницама поношљиво и напућено у шетњу. У себи мишљаше, да ће на н.у и пређашни рођаци и пријатељи гледати као на чудо: да је она свима пауницама сестра, и да је дошло њено доба, да буде украс Јунонина двора. Но какав изађе резултат из овог враниног уображења ? Паунице је сву опипаше; — и врана, бежећи од њих без обзира, — не говорећи о туђем, врло мало остаде на њој и свог перја. Она се врати међу вране ; но оне не могаху познати своју другарицу, јер беше сва искљувана и оиипаиа, те ти и оне на њу нападну, и сву је искљују и опипају. И њена глупа намера заврши се тиме, што се од свог јата одвојила а пауницама не пристала. ^ Да вам ову басну и једном причом објасним. Матрони, ћерци некаког трговца падне на памет, да се уда у властелинску кућу. Мираза је имала око пола милиуна. Удаде се Матрона за барона. Па шта би ? Баронска је породица гледала попреко — за то, што је проста грађанка, а њена нородица за то, што се умешала у племство. И јадна Матрона не беше ни пауница ни врана.

85 Сељак и коњ. Сељак засејаваше њиву овсом: то гледао млад коњ, па овако гунђаше и расуђиваше : „Чудим се, ког је врага довукао амо толико овса ! Говори се, да су људи иаметнији од нас: а шта може бити глупл.е и смешније, већ цело поље поорати, а иосле просути ио њему толики овас узалуд ? Кад би мени, или кулашу тај овас

ВЕБАСНБ 531

дао, или би га кокошима просуо, више би имало смисла, — или најзад, да га у амбаре сакрије, те би се бар видео његов тврдичлук; а узалуд по њиви просипати, — то је права глупост". Међу тим, овај је овас у своје време био покошен, и наш је сеља — тог истог коња њиме хранио.

Читаоче! Ти, без сумње, нећеш одобрити ово коњско резоновање; но од памтивека, па и у данашње време, зар тако не резонује дрзак човек о Божјем провиђењу? У безумној слепоћи својој, он не види ни цељи ни путове његове.

86 Вевернца. Служила код лава веверица; како јој дужност била, и чиме се она занимала, то не знам; али је лав био задовољан њеном службом. А удворити лава, није лак носао. За то су веверици обећана пуна кола лешњика. Да, обећано, али време пролази, а јадна веверица често гладује. Веверица се кроз плач лаву тужи. Погледа јадница, а по шумама њене другарице крцају лешњике; чим она к лесци коракне, не дају јој ни маћи, одмах је зову лаву иа услугу. Веверица већ остари, на и лаву досадила, — време јој беше да иде у пензију, и нослаше јој читава кола лешњика. Лешњици беху дивни, све на избор; но једно беше рђаво, што у веверице не беше ни једног зуба.

87 В р и ј а ч и ц е. С иознаником десим се једном у путовању, и заједно смо у једном стану преноћили. Изјутра, тек што ја очи нротрљах, шта видех? — Мој иријатељ не67 *