Prosvetni glasnik

532

што узнемирен: сивоћ смо заспали у шали и без бриге, сад слушам, а мој нријатељ сасвим друкчији, — то јаукне, то уздахне, то стење. Запитам га:. „Шта ти је. драги мој! Да ниси болестан?" — „Ах! ништа, ништа, ја се бријем", одговора ми он. „Ама зар само то?" Дигнем се ја и погледам, — имам шта видети: мој пријатељ седи пред огледалом, и тако се мршти, е би човек рекао, да му неко кожу дере. Дознавши за узрок његове невоље рећи ћу му: „није ни чудо, ти сам себ тиранишеш и мучиш. Та погледај, то нису бријачнце, већ прави косири; не само да се нећеш обријати, него ћеш себе и намучити." — Ах, пријатељу, нризнајем да су бријачице врло тупе! Еако да не би то знао, та нисам баш толико глуп; али се бојим, да се острим бријачицама не посечем." — А ја тебе, драги пријатељу, могу уверити, да ћеш се тупом бријачицом пре посећи, а оштром се сигурније обријати, — само умеј добро владати њоме."

Готов сам, да вам моју причу објасним. Зар тако не чине многи, који бојећи се паметних људи — (ма да се стиде то признати), радије око себе трпе које каке будале.

88 Сиромах ностаје богат. „Ну, је ли вредно бити богаташ, и никада — ни слатко појести ни испити, и само паре гомилати? Па и нашто је богаство ? Умрећемо, и све ће после нас остати. Ми само себе мучимо и омаловажавамо. Кад бих нештојабио богат, не само рубљу, но хиљаде не бих жалио, да што лепше и расконшије поживим. За моја весеља и пирове далеко би се нро-

чуло; ја бих шта више, чинио и добро другим. Живот богаташа — права је мука. Тако размишљаше некакав сиромашак, лежећи на голој клупи у својој чађавој уџери. На једаннут, провуче се кроз једну рупицу к њему — неки га зову чаролијаш, а неки — ђаво, по свој прилици, последњи назив биће правилнији, о чему ће се доцније, видети јасније, јави му се, па му почне овако говорити: „Ти желиш да будеш богат, и ја сам чуо, ради чега; ја сам вољан да ти учиним услугу. Ево ти овај новчаник; у њему нема више до — само један дукат; но чим један извадиш, тамо је већ други. И тако дакле, нријатељу, сад је у твојим рукама, да се обогатиш по својој жељи. Узимај, и из новчаника без рачуна вади, докле год не будеш задовољан; но само ово знај, да једап дукат не смеш потрошити, док новчаник у реку не бациш." То рече ђаво, и остави сиромашка с новчаником. Сиромашак од радости умал не полуде; но чим је к себи дошао, одмах је новчанику приступио. Чисто му се неверица чињаше, да то није сан: тек што један дукат извади, кад тамо, а оно у новчанику други се. мигољи. Наш сиромашак овако говораше: „Навадићу читаву гомилу дуката, сутра ћу бити богат, и почећу да живим раскошно." Кад је било сутра-дан, он мишљаше друго. „Истина," говораше он," ја сам сад богат: ко није добру рад! А за што ја не бих био двојином богатији ? Ваља да нећу бити толико лењ, да проведем бар још један дан над новчаником ! Ево, већ имам за каруце и за летњиновац: но кад могу да купим и спахилуке, зар не би било глупо, кад и то не бих учинио ? Дакле, дакле да задржим чаробни новчаник. Нека дакле тако и буде, — још један дан да препостим; — у осталом, има ћу времена и да по-