Prosvetni glasnik

КРИЛОВЉЕВЕ БАСНВ

555

живим: раскошно." Па гата би? Продази дан — но дан, недеља, месец, година сиромашак беше већ изгубио рачун колико има дуката; међу тим, рђаво се храни и није, а чим дан настане, он држ' на за новчаник и вади дукате. Дан се сврши, а по љеговом рачуну све му нешто не достаје. Чим новчаник узме, и понесе да га у реку баци, срце му закуца, дође до реке, на онет натраг: „како да се растанем с новчаником," говораше он, „кад ми злато само као река тече?" И најзад, наш сиромашак оседе и порђа, и био је жут као љегово злато. 0 раскошном животу слабо већ и мишљаше; постаде и слаб и џорав, изгуби и здравље и снокојство; али ипак — дрктавом руком — непрестано дукате из новчаника вади. Вадио, вадио, и чиме је завршио ? На клупи, где се својим богатством наслађавао, — на тој истој голој клупи и у чађавој уџери, душу је испустио — добрајајући свој девети милијун.

89 Ћорда — Сабља. Стара ђорда без балчака беше бачена у којекаку гвожђарију на је , са истом изнесена на пазар, и некакав сељак купи је буд — зашто. Сељак није много размишљао, и одма је ђорди нашао посао; — мете на њу дрвени сап, па је по шуми њоме лику скидао, а код куће дрва цепкао, или гране сасецао, или чворове с дрвећа скидао, или је коље ншљио. Не прође ни година дана, а јадна ђорда сва иступљена и зарђала, тако, да су деца на њој могла јахати. У кући под клупом лежаше јеж, где беше бачена и ђорда, па ће јој јеж овако рећи: „Кажи ми, молим те, на што личн твој сав живот ? Ако је то истина, што се тако много говори о

твојој слави, — зар није за те срамота, да дрва цепкаш, или коље шиљиш, и најзад, да будеш дечија играчка?" На то ће ђорда одговорити: „У рукама јунака, ја бих непријатељима страшна била, а овде је моја способност са свим излишна; у овој кући вршим онај посао који ме ионижава; но шта да чиним, кад нисам слободна. Не, није срамота за мене, већ за онога, који није могао да разуме мој нрави посао."

90 Л и њ а ц и. У врту некаког господина беше ископан рибњак. У прекрасиој и бистрој води патили су се лињаци, и читавим чопорима играху се з превртаху око обале. Златпи дани пролажаху им неосетно, кад наједанпут, господар заповеди, да се у рибњак пусти до педесет штука. На то ће му његов пријатељ приметити: „Та заиме света, шта то чиниш? Каком се добру могу надати лињаци од штука? Ни једног неће за лек остати; зар ти није позната прождрљивост штука?" — „Не троши узалуд речи", одговориће му господин осмејкујући се, „ја све знам, — али би желео и то знати: по чему ти судиш, да ја морам и лињаке волети ?"

91 Водопад и поточик, Са уком и шумом јураше водонад низ литице и стење, па ће рећи лековитом изворчићу (који се нод нланином једва примећаваше, али се својом лековитошћу слављаше): „Није ли то чудновато? Ти тако м&ли, и водом оскудан, — па ипак, код тебе снакад много гостију? Није се