Prosvetni glasnik

НАУЧНИ ПРИЛОШЦИ

79

Знамо да сваки орган, који се употребљава, бива пунокрвнији, да се његове жиле шире, јер је потпуно доказано, да кроз радни мишић тече много више крви, него ли кроз други, који се одмара. То исто вреди са свим и за мозак. Да мозак бива пунокрвнији, мора бити на рачун других органа. Зп то су руке и ноге оскудније у крви и хладније кад мозак од ње набрекне. Ну што се више овај дентрални орган оптерећује и што му периФерије постају оскудније у крви, тим је непријатније нашс стање. Што, даље, такви рђави одношаји ралијс наступају, т. ј. што је индивидуа млађа , тим су опасније последице услед такве оскудне равнотеже. Је ли већ тело довољно развијено, јесу ли му радње концентроване, то и све мембране, сви кожни судови нису више тако лако Опружни, као код са свим младе и нежне природе. За то савршен човек и може више да одоли, него ли младић и дете. Дође ли се до горњих рђавих односа још у детињству, то је штета очевидна, те и само жртвовање времена и новца ретко ће моћи допринети, да се дође до здраве равнотеже. Треба ли то рећи јаеније, то онда морам тврдити, да цела будућност човекова може доћи у велику опасност, када се поменута раздражења одомаће још у детињству. Окроз и сжроз је погрешпо, ако се мисли, да дечак од девет година за седам до осам сати дневно научи више, него ли за четири до пет сати дневно. Ја сам врло често чинио експерименте и видео чм, да је дете једног школског празника у јутру, »што је добро спавало , један сат у башти трчало, те мало уживало и одморило се — за четврт сата научило оно, што сирото прошлог вечера, и ако је десет пута прочитало, после целог сата није могло схватити, јер је међу тим тога дана седело седам сати у школи и са загрејаном главом и бледим лицем дошло кући уморно и малаксало. Непрестано се говорило о претоваривању школске деце. Једни разумеју под тим ово, други оно. Један мисли : криви су наставни предмети, други опет: крив је наставни метод, 0, не, ни једно то није криво и није узрок претоваривању. Отидите у вече у девет сати у породицу; тамо ћете наћи шта јс томе узрок. Отац је отишао у своје друштво и забавља се лепо; мати и ћерке увесељавају се опет у маломе кругу својих пријатељица; а деветогодишњи дечак, у место да је у постељи, седи сам за писаћим столом, подупрвши хладним ручицама своју загрејану главу, којој не може да да што сутра у осам сати треба да зна. По каткад падну сузе на књигу, и то, што треба да га весели, његово учење, то му је мучење.

То је претоваривање. Кад од вечера до јутра морају бити решени задаци, који ће може бити само н од даровитих, десетак ученика, без штете апсолутно потребног спавања, моћи савладати — то значи упропашћивати мозак, чинити га нервозним. Пнтајте оцеве и матере, да ли је ово истина; да ли сирота деца не седе за столом до девет и до десет сати у вече, сутра опет рано у пет сати устају, пошто у вече више апсолутно нису могла да схвате, што треба да науче. На жалост, често дођу осам сати сувише брзо, задатак је само у пола готов, казна следује, и за данас доноси још више рада. Па још и у последњим вишим разредима радничких школа, гимназија, виших девојачких школа и института, свуда се могу наћи побројене рђаве прилике. Деца треба да су после девет сати у постељи и пре пет сати не дати им да устану ; иначе се њихов мозак не одмара довољно. Једном сељаку, једном надничару, као што је познато, довољно је пет сати спавања ; али ко умно ради, треба најмање седам до осам сати да спава ; деца још више. Ја држим садашњи принцип, да се дете цео дан занима,, за веома добар; само нека је највећи део времена посвећен телесном образовању, и то ако је могуће на свежем ваздуху. Био је добар почетак обавезно рађење гимнастике; ја бих само еадашњу дозу овог величанственог лека, која је веома мало користила, назвао хомеопатском. Тврдо сам уверен, да ће нас будућност научити, да ће се дневно телесно вежбање, које еада траје један сат, морати мењати с духовним радом, ако треба да дете остане здраво. Исто тако сам уверен, да учење иде много лакше, кад је тело више оснажено, кад духовно напрезање не износп тако многе часове, као сада готово у свима васпитним заводима. Оа изузетком поједине истакнуте, даровите деце, наступа сада код већине већ после подне, али готово увек у вече, отупелост мозга, те услед тога врло мало схватају, највише, да после дугог учења и мучења науче нешто и то механички, и не размишљајући о смислу. Ово моје уверење било је са свим тачно осведочено и искуством у многим нашим породицама, где су, на мој савет, слабија деца била остављена, да до осме и девете године расту слободно,старајући се, да им тела ојачају дугим бављењем и радом на здравом ваздуху, а домаћи учитељ даваше им, на њихову молбу, махом кратке лекције. Кад су ова деца у десетој години отпочела учење с вољом и радошћу, ишло се тако брзо у напред, да су у шеснаестој годинп била тако образована, као што су била њихова старија браћа та-