Prosvetni glasnik

КЊИЖЕВНЕ ОБЗНАНЕ

чак и „упутства« за позоришне редитеље 1 ), ма да је гшсац казао, да се дотиче само главнијих мисли о драми. Према томе је јасно, да је овој кљизи главна задаћа одговор на прекоре Јовановићеве, чему је као оквир послужило изношење пишчевих »драмских назора" онако, као што је некад Јов. Суботић излажући »теорију епоса® одговарао Малетићу на његову критику Суботићевог спева (< Краљ Дечански." Тај се двојаки задатак није могао сложити. Јовановић је изнео неке, специјалне замерке Бановом „Лазару", замерке, које могу изазвати расправљање само неких мисли о особинама трагичног јунака и даље мисли, које се искључно тичу употребе неких прилика косовске катастроФе, н. пр. косовске вечере, за трагедију. С тога излагање многих (па готово и већине) пишчевих »драмских назора« нема никакве везе с оном другом половином. Зато поједини делови и стоје зассбно, без везе с осталима. Отуда је дошло и понављање некнх, по све простих, ствари. Нијс наше да иресуђујемо, с колико се среће писац „оградио 8 од Јовановићевих замерака. То је посебна ствар, која без сумње неће остати непретресена, али напомињемо само. да писац није имао ни у ком сучају права, у оноликој мери бити незадовољан оценом Милана Јоваповића. Назорима, који говоре о драмској теорији, немамо шта да замеримо у тачности, и ако се мало строже, но што заслужује, оцењује реалистичка школа. Они су изнесени и сувише кратко, а да бисмо мог.1и запазити, како би писац и у посебним случајевима судио. Они нам управо износе резиме, што се после наставниковог разлагања казује ученицима на часу литерарних облика. А таква су правила општа, стална и нрипадајг естетици — науци, тековини људског духа, а никако појединцима, Да напоменемо још неке појединости. Писац, одбијајући Јовановићеве замерке у колико се њега самог тичу, вели, да му се тај Јовановићев рад иначе допада, т. ј. другим речима, допада му се таман све оно остало, што Јовановић износи као замерку другим драмским писцима о косовском боју. Нека нам стари поштоваии академик не замери, гнто ми њему замерамо за такву, Ј ) На стр. 67. вели се: »Ми у биоградском позоришту немамо још позорничкога строја, па докле га не добијемо нек се нисци и редитељи довијају тако, да се преко једнога чина у коме се мјесто мијеаа све удеси претходно на спредљој и повадњој половини позорниде, како ће се помоћу средишне, а не спољне главне завјесе, мјесто промијенити.« Још и ова тужба: »У нас постоји и та незгода, што, ма како ваљано пјесник замисдио бој, овај ће траљаво бити изведен на нозорниди због слаба иди никаква искуства наших редитеља.* (Стр. 35.)

515

истина искрену али у исто доба и, мало деликатну изјаву. Говорећи о ориђиналиости и позајмици, нисац вели, како је „Виргилије до плагијата опљачкао на вигао места Омира® »и Његош Милтона« (стр. 40). И ако за тим додаје, да великн људи, који су позајмљивали нису остали на томе, већ су стварали и даље и лепгае и ориђинално — опет тиме није учињеиа довољна сатиСФакција Његошу, кога није »Луча микрокозма ,« покрај свих својих лепота, обесмртила, већ иенадмашни »Горски Вијенац.® На 43 стр?^ве.1и се: »говор са јамбом раздире уши као да скаче преко литица и бундева..«- Кад год је био говор о метру , којим ваља писати стихове у драми, сваки је заступао размер, којим сам пише или који му се допада, наводећи — без даљег доказа — како је такав размер најподеснији према особинама нагаега језика. Али се од таког говора — и опаког упоређивања — могао поштедети Глас академије наука и уметности. Тако исто тдмо није место ни овим редовима: »Са њом је (Јовановић са »Фикса идејом«) застранио још на једноме мјесту, гдје хотећи некако да, по новом хуку, опере Бранковића од издајства « јер су тај »нови хук с( подигли академици Руварац и Ковачевић, осветливши знатно својим радовима то питање из наше народне прошлости. На 84. стр. писац, говорећи о Бајрону, вели: оПошто сам прву (драму »Кајин«) прочитао, признајем, нијесам имао одважности да пристугшм прочитању друге (драме „Небо и землЈа«), толико ме ирва заморила и одвратила «. Ако смо мало пре замерили писцу, што опште утврђене законе драмске зове својим назорима, признајемо, да је у овом тренутку можда специјално његов назор проговорио! Језик није за похвалу. Разноврсних погрешака има много и за најобичнију књигу, а камо ли за орган Академије, којој је прва дужиост неговање чистоте ујезику! Ево примера: наћиће се, међутим кажући, смједу, чуство, присуствовати, присуство, најјачега, »потрудио сам се да ту погрешку поправим у садашњем издању мојих скупљених списа,® знати ће, кадгод, прожман, зан>, нањ, присутне, истућићу, датићу, осветољубци, властољубци, смишљени убојице, норед неких примјестних подражавања, снажношћу, у постижењу, преимућности, а би ли смо (м. бисмо ли), бити ће србин вруће крви, усљед, знатижељно, из обстрактнога умовања, гледе времена (и места и др.), надлешства, привућиће, посљедњи, безкрајност, сасвим, посљедица, напосљедак, наћиће, позтизавао, известићу (м. извешћу), без нужде, једанпут, употребљујући, поиздаље. А овде нису прибележене све погрешке. Не знамо за што писац 65*