Prosvetni glasnik

514

КРИТИКА И БИБЛИОГРАФИЈА

а.ш проценивши погдавито материјалне нрилике његове он може, а и ми му желимо, да у будуће буде још бољи! 2 6. | VII., 1891. Гргур М. Ј.

Сраска краљевска академија. Глас XXV. Драмски назори, од Матије Бана. — Београд, штампано у штампарији Краљевине Србпје 1891. Стр. 88. И да нам није књижевност тако сиромашна у делима, у којима се изиосе у научном облику теорије и утврђени закони из области естетичко-критичког испитивања на пољу поезије — опет би нам сваки бољи рад у тој сврси добро дошао, јер до утврђења основних мисли у тим питањима стоји, хоће ли се и наша лепа књижевност или поједине врсте њене упутити овим или оним правцем. С тога нас је и заинтересовала појава књиге, којој горе натпис стависмо. Човек, који је по одавно славио педесетогодишњицу свога књижевног, поглавито песничког, рада, који се за толики низ година непрестано одушевљавао развићем драмскс поезије и уметности код нас, и за кога влада уверење да драмску књижевност и разноврсне јој мене одлично познаЈе — без сумње је и требао да изнесе прибране своје мисли о питањима, о којима је тако много мислио и сазнавао. Рад таквог човека имао би да буде од великог значаја за даљи развитак наше драмске поезије. Колико ће се моћи ностић.и тај успех овом књигом, видеће се из овог кратког реФерата, у коме ћемо прво навести, о чему се у њој говори, а за тим ћемо учинити неколико напомена. Одређујући појаву драме као знак <( народне већ одскочиле образованости", писац и »у погледу на душевни утицај" даје драми превагу над епом, за који неки естетичари војују. Прешавши на »три мијене, које се у ученом свијету зову школе« у развићу драме, одређује главне особине школе класичке, романтичке и реалистичке, па, одговарајући на питање: која ће школа на крају крајева остати? — налази, да ће људски дух <,сада иагнути да ирибира на свима пољима умјетности, па и драмске нрипознате љепоте, а да се клони припознатих мана, те да тако нодигне нову, од прошлих складнију, угледнију зграду, у којој ће се оглиједати лијепа простота класичара, бујна животност романтичара, и стварна истинитост реалистичара; све то препорођено дубљим критеријем и пречишћенијим укусом, а унрављено на бољитак човјсчанскога рода". Ту часну улогу писац, слажући се с Мицкијевићем, даје словенским народима. Пошто је напоменуо, да

број „драмских производа" код српско-хрватског народа од старих Дубровчана до данас надмашује сразмерно број драма и код најмногобројнијих народа, прелази на излагање чисто теориских драмских назора, говорећи о предмету драме, експозицији и разради дела у школи класичкој и романтичкој, па се зауставља на начину, којим је са романтичарске стране замењена класичарска теорија о месту н времену, те износи и своје мишљење, којим жели да се избегну крајности. За тим, помињући како стоји расплет према заплету у драми, прелази на полемику с Др. Милапом Јовановићем (стр. 17 — 27). Од 27. до 44. стр. писац опет говори о својим драмским назорима, а од 44. до 66. стр. опет се вр;>ћа на полемику. Од 66. до 80. стр. своди своје назоре у четрнаест тачака, у којима говори о јединству предмета, јединству места и времена, о изради карактера, извођењу радње, заплету и расплету, о веселим моментима у трагедији, о чиновима, оправданости појава појединих лица, о природности у карактерима и радњи, о стилу и стиху, новијим нашим драмама, о задатку уметности и о спреми драмских писаца. Најпосле долази карактеристика Шекспира од Енглеза Блера, карактеристика Бајроновог драмског рада и непуних осам редака о Талијанцу АлФијерију. Напомињући, како је запазио сличност у неким песничким мислима код Бајрона и — себе, гшсац — пошто је навео »како је Мицкијевић мислио о словенској драми" — завршује »кратким излагањем својстава што их.... мора имати словепо-српска драма«. То су: простота и природност класичарска, заплет и живахност романтичарска и природна истинитост реалистичарска. У поменутој полемици с Др. М. Јовановићем писац жели, да се огради од неких Јовановићевих мисли, које је овај рекао о његовом »Цару Лазару« у своме »Погледу на нашу драмску литературу о Косову.« На страни 9. писац вели: »Узео сам да пишем ове назоре с намјером да припомогнем у томе послу, да упозорим наше млађе писце на драмске прсноће и мане, онако какоихја схватам«. А на страни 66: »И овпм завршујем своје примједбе на Јовановићеву студију, која ми је дала ирилику да изложим неке моје назоре и у косовској ствари, и у драмској умјетности у опште." — Као што се види, ове се дее изјаве но слажу у одређивању циља, ради кога је писац предузео овај посао. И ако »ограђивање" од мисли Јовановићевих заузима мању половину ове књиге (свога 32 стране), ипак је ту исцрпно одговорено на Јовановићеве замерке, док на 56 осталих страна нису — нити могу бити — детаљно претресени свп „назори к о драмској поезији, и ако нма