Prosvetni glasnik

НАУЧНИ ПРИДОШЦИ

587

тога добио је неколпко махом неупотребљивих анарата, које ннје ни тражао. Да није бидо општпне шабачке, која је два нут нритекла у помоћ, фнзпчког кабинета у шабачкој гимнасији не бн нп било, јер га не може ни битп, кад држава годишње даје впше од 1000 динара само једној учитељској школи ради набавке физпчких апарата, Ово ће у осталом битп све дотле, док се тачно не одредц годчшње за сваку ср. школу подједнако. Недостатак збирака јавља се често не само што се тиче апарата него н утензплпја. А баш у томе н лежп узрок, те често експерилентп, који би се лако могли импровизоватн, не могу битн изведенп илн п то се многи експерименти не изводе у оном облпку, који би аа ученнке бпо кориснији а за експериментаторе погоднпјп. Истпна је, да се у садашњим нрнлпкама тешко може добити новац на пабавку учпла, алп ипак кад би министарство одобрену суму за набавку учила за средње школе нодједнако уступпло свакоме заводу, онда би се могло инак све постићи. Нека се свакој впшој средњој школи одреди годишње 300 динара. за набавку физичких апарата, а свакој ннжој средњој школи по 100 динара, а то ће све уједно изиосити око 5000 дпн. Оволика се сума може заиста одредити из онпх 30.000 динара, што је одређено за набавку учнла у школама. Сад ћу прећп на моменат, који је впше личне природе. За експериментовање је нотребно осим теориске спреме још искуство сиојено с техничком стручношћу. За то не може бити, па и није техничка стручносг у експерпментовању иредмет каквог исннта. И онда, кад ]е нови наставник физике имао прилнку да се на университетима у лабораторијама извеџба, кад тога у нашој великој школи нема, због чега му недостаје, кад пређе у средњу школу, лпчно искуство. Он се налази у пољу, које му је страно, дошао је у односе, који су много неповољнији од оннх на университетима II политехникама, мора се сам довијати, мора осим збиркп, које су му дате, тек да сазна поједине апарате и да их испита, као и начин, како се најподеснпје могу снремитп за експерцментовање, како се морају разложитп, која помоћна средства мора при том употребити п т. д., једном речју: он мора оно лично искуство сам да стекне. Могуће је, да је пре њега руковалац кабпнета био човек, којн је дуго годпна радпо у тој школи, којп је много експернментовао, који је познавао а1>арате н њпхова својства, ну сад га нема, отпшао је монсда у другу школу, где ће опет доћн у односе њему пепознате или је стављен у пенсију — а с њим се изгубило н његово искуство. Како бн добрс дошло било такво нскуство другоме, који долази па његово место! Колико би се тиме времена уштедило, кад би то искуство бнло сачувано. Могла би се да богме јавнти сумња, да лп се може лично нскуство пренетн на другога. Али у извесној мери то је могуће: треба само да прожме иринцпп солпдарности узајамне међу друговима п у том погледу, не само на лвчну корист, него такође, што још више вреди, на корист саме наставе. Тај прпнцип дружевпости »огао би се у томе састојати, да сваки забележи

своје нскуство у погледу ексиеримената, које у школи пзводи, да не води само ннвентар апарата који се води радп Главне Контроле, него да саставља до најмањпх ситница инвентар експеримената. Ово је у осталом корисно не само за оне, који ће после нас доћи, него и за нас саме. Свакп експерименат захтева прппрему; апарат, ако је потребан само један једпти, мора се на одређени начпн поставитп, па да експерименат пође за руком, мора се експериментатор управљати по пзвесннм правилима, која се не могу опћенито одредити, а која се сазнају, кад неко с апаратом таквим без потребнога успеха ради. Све се ово не може на један пут прегледатп и на један пут постнћп. Па за то, кад је ствар нспитана, онда треба потанко описати и обележпти и то пе према апарату, нсго према ексиерименту. На тај начин у сваком физичком кабпнету имаћемо реперторијум експеримената. Од таквог реперторија има и сам експериментатор корпстп, који га је саетавио. Јер при наставп већ зна, којпма експериментииа се може извесно излагање нзвести, зна шта захтева овај или онај експиременат, шта све треба да пма ирц руцп, и како га мора изводити. Истина је, да у многобројним случајевима има то све у памети алп је познато да намет неки пут није верна, да се ова илн она ствар заборави, која се тек при самој настави мора донети, да се ово или оно правило заборави, кога се пма придржавати, и да због незиатнпх ствари оглед не пође за руком, и т. д. Ако пак експериментатор има такве реперторије при руцп, може мпрно иоверити извођење ексиерпмената неком подобпнјем ученику, а сам према дотичним проппсима контроловати. Од таквог реперторија имаће корист и сама збнрка, јер се често догађа, да се неки апарат оштети само зато, што онај, који га употребљава, није о њему довољно орнјентован, како га има употреољавати, што му се у осталом не може пребацити, јер можда Је првн пут онај апарат добио у своје руке. Најносле тако нанисапа реперторнја некако су залога, да су овн пли они огледп ногпуно у реду, да за њихово извођење ништа недостаје. Највпше пак бива корнсти од оваких реперторпја, кад се наставник из једног завода премести у други, илп кад први пут долази за наставника. Овај му је реперторпјум неоцењивим саветником, помоћу кога се брзо иађе у новим односима, и онда т лнчне нромене неће бити за наставу штете. Шта више, долази ли наставник из другог завода, где је сам сличне реперторпје састављао, може одмах своје пскусгво уиоређивати с искуством свога иретходника, може га допуњаватн сопственим алп такође и обратно, може своЈе сопствено пскуство но ново обогатитп искуством свога претходннка. Спајањем, рекао бих, оба Фонда постаће само ново експериментално усавршавање наставе, наступиће, дакле, нова корист по саму сгвар и по ученике. Попављам дакле: главна корист оваких реперторија је, што долазе неносредно из искуства, из лабораторија, а не са писаћег стола, где се Ч