Prosvetni glasnik

656

НАУКА И НАСТАВА

ц светска књижевна дела" (,Совр. Извћепд" 1886., [ № 168). И тако,. док је самодржавље радило на утврђивању руске државне пдеје изнутра п ширењу царства с поља, спјао је по селпма и засеоцпма рускпм, скоро кроз седам векова, сталнп, пеугасиви пламеп слободних школа народппх. И данас још постоје хиљаде тих школа. Држава им је тек у најновије доба почела да хвата рачуна; на њих пнтелигенција није обраћала пажње, статисгике им још и данас не знају. А има их свуда, чак у далеким крајевима хаадне Сибирије. Где нема пи школе државне (министарске), ни школе „ земске" (окружие), ни дрквено-нарохнјадне (церковно-ириходскгн гиколш) — иарод се сложи п договори, па најме каквог старог војиика, који је у војсци имао нрилике, да научи читати и нисати, или црквеног певца /ДклчокЂ), нли разиосача књига (офенл) или сабрата мужика, који је већ пегде научио азбуку — иа овп непатентовани учитељи - добровољцн које народ зове: „ мастера", „грамотеи", обучавају тисуће руске деце тамо, где држава није још кадра да доспе. Школе те, разуме се, не одговарају захтевима педагошким, пу с те тачке не треба на њих гледати, већ с тачке невољеи практичности. Међу тим у Русијп, као и свуда, пма људи, којп се држе правила: кад не може бнти као што ваља, боље да не буде никако. И ето ти људи, »званични педагози", потпуно уверенн о том, да непатентовани слободни учптељи не могу дшети иароду пишга. осим штете, старали су се енергично свима средствима, да им цресеку даљи рад. За помоћ у тпм случајевпма обраћалн су се обично полицији, којој су се учнтељидобровољцп морали обавезатп нотпнсом да ће престати даље обучавати сељачку децу. Ко би парушио своју обавезу, постнзала бн га хазна, често врло сурова. Ао том, што се, ирекидајући рад тих учитеља -самоука, одузима свака могућ ност том и другом месту, да обучп своју децу азбуци, — о том нпко није мислпо (Пругавинг, стр. 82). Та впка званичних педагога с једне, п зебња, да сељачке школе не шире раскол, с друге стране, изазваше Лоложенге од 25. маја 1874. г., које ставља у питање даљи опстаоак слободних школа. Гоњење нротцв учитеља- добровољаца трајало је чшгавпх 8 година, док 1882. год. министар просвете, барон Никола.ј не издаде цнркулар, у коме даје право сељачким школама на опстанак, а учптељимасамоуцпма право на иедагошки рад у њнма. Рад тај донео је већ крупне резултате, којнма се може поноспти слоб. сељачка школа. Пустнћемо дела, нека говоре: ') Види примедбу под ,Воло стб«.

У рјазанској губернијп, у северном и средњем деду њеном, мадпх слободних школа било је увек, има их и сад. Обука не нде сваке зпме, чак ни сваке годнне; па ипак, благодарећп тим школама, северни део губерније већ је „одавно писмен" (издавна грамотнмИ"), као што званично јављају. У селу Новооскоченском, у курској губерпијн, нема ни једне званичне школе, па ипак проценат нпсмених већи је, него у селима истог округа, која имају школу. Из другог села те исте губерније ппшу, да „главни контипгенат писменпх не даје школа, него ондашњн „грамотеи", и ако деца у званичну школу врло радо пду". У селу Соколову, у владимирској губерниЈи, само два детета од 52 учпло се у званнчној школи, а сва осгала деца код тамошњих сељака—грамотеја, а Фабрпчна у Фабрпкама једно од другог. У опаринском округу, исте губерније, из опћег броја писмених (254) само 43, т ј. око 17°/ 0 - учило се у званичним шкодама, а осталих 211, т. ј. 837 0 . код попа, дворских слугу, старпх бака, војнпка, и просто један од другог. У селу Никољском, исте губернвје, сви иисменп учиди су се код тамошњих сељака—грамотеја, — нема ни једног, који би добио образовање у званичној школи. У селу Мошњпну обучавала је пре сељаке „у чптању девојка АгаФонова, а у писању — кћп ђаконова; сад су отворили сталну школу (нола они, а пола земство)." У јухновском ујезду I смолснска губернија) имају 704 села, у којпма живе 112,323 душе. Из тог броја 249 седа иаало је званичну школу (42Л48 душа); а 275 са 47,714 душа плаћало је своје учитеље, т. ј. 37.5°/ 0 служпло се званпчнои, а 42,5°/ 0 слободном сељачком школом. У уралској Козачкој Војсци ( Уралгское Козач~1>е Воиско ) број слободних шкода огроман је. Званпчне школе сачињавају тамо врло мади проценат нрема броју сдободних учнтеља и учитељица (мастера и мастерицш, као што их они зову), који уче децу писању и црквеном читању, а кад-кад и иојању. Има их до 200 са 2,284 ђака обојега иода. Кад узмемо на ум, да у шкодама У. К. Војске нма свега 2,583 деце, видећемо, да народ нерадо шаље децу у званичне шкоде бесплатно, већ волпје да их пошље у слободне сељачке за новце. Званичие шкоде све до посдедњег доба нерадо је народ гледао. Тамошња адмшшстрација од 1857 год., кад су основане прве званичне школе у У. К. Војсци, терала је насилним путем децу у школу. То је одбило народ од званичне школе. Тако мисди Пругавин. По мом мишљењу биће да