Prosvetni glasnik

692

НАУКА и

НАСТАВА

Ето како се прокрчнла нова стаза, којом су на скоро пошли Спсмондп, Прескот, Макодеј, и толикп други, не искључујућп нп самог проФесора Ранкеа, коме је пошло за руком да ову велпку школу доведе до њеног савршенства. 1 ) Кад је нздвајањем историског елемента од историје постао исторнски ромап, са свим је прпродно бил.о, што је он већим делом морао пзгубнтп свој разлог суштаствовања и пропастп, чнм је једном историја Фактом доказала, да се историја и уметнички колорит могу да одрже једно поред другог, причајући само оне догађаје који су потврђеии. И допста, од тог тренутка поче брзо да опада важност исторпскоме роману; и он поче да опада нагло, тако да га пестаде скоро свуда, и на н>егово место нојавп се особита врста романа, психолошкп роман. И од сада се не чу впше да се говори, како се историја најбоље учи нз романа. Шта више, кад се хтело да се осуди која историја као вештачка и Фантастична, иридевали су јој име романа. Сам Манцони, којије важио као славан аутор најславнијега ромапа историскога, судио је п најстроже је осудно роман те врсте. — „Моји читаоди, вели он, једнако ми долажаху и пптаху ме: јесу лп дон Родриго, Неименованп, или ма ко други, историске личности, јесу лп они доиста живели на овоме свету, нла сам нх ја створпо, измпслпо. Ово ми је доказ био, да у њиховој душп псторнска истпна и поетска истпна није једно исто, већ да су то две са свим различне ствари, н да је историскн роман, хотећп да их уједиии у једну целину, био принуђеп да служи двојицу господара, п да према томе није могао достићп оно унутарње јединство, којеје тако потребно сваком делу уметшгчком. Исторпски је роман био, дакле, лажва појава и морао је нропасти. У његову одбраиу не може се наводити ни епски спев, у којем се такође уједињује нсторнја и поезија, јер је еп постао још у она примитивна времена, када памет људска није то двоје издвајала, већ као једно узимала. Еад су се пак те две ствари почеле јасније да разликују одмахје и епски спев изгубио своју првашњу оригиналност, и мало по мало свуда га је нестало." — Нећемо се задржавати више око овог питања, већ ћемо казати само једно, а то је, да је Манцони из велике скромности своје претерао меру, Кад се појавио историски роман, он је одговарао нравој потреби оног времена, и то оправт ) Сибел, у својој успонени на Ранкеа, велн: »Он нам је сам рекао, да су га сјајнп радови Августа Тијери побудили да пође новим путем*. Па додаје, да су га неке историске нетачности Валтера Скота приморале да се свакад и једино на документе осдања. В. Н 1 з I. ХеИзсћгЈД од Сибеда, год. 1886., св. I., стр. 467.

дава његову појаву и објашњује му вредност, која је, у осталом, као и у сваком делу уметнпчком, свакад онаква, какав је онај ум којп ппше. С извесног гледишта може се допста рећи, да нова школа псторичка није ништа друго до враћање старој школи, нарочито оној школи коју је створпла талпјанска Обнова, којаје, може се рећи, прва ночела уводити такву исторпју која се осаива на критичком и савесном истраживању догађаја, те пм испитује узроке, последице, заједничке везе н додире, па их онда описује н представља жнво и речпто. Али је, поред осталог, између старе и нове школе, једна велпва разлика. Стари су скоро свакпд писалп само сувремену исторнју своје рођене земље. Исторнчарев је дух, како велн Хегел, био идентнчан с духом опих догађаја које је ко причао и које Је, дакле, умео много лакше да разуме п да представп. Међу тим, модернп псторичар пролеће целу светску историју и најрадије се бавп о временима која су здраво удаљена. И доиста, мц не мислпмо као што су стари мислили, већ велимо да се сувремена историја не може да ппше, јер писац, којп је саставни део њен, не може да је познаје сву, нити може да буде беспристрастан с УД и Ја У хоме. Потребни су нарочити претходнн радовн; потребно је удалпти се и одвојитп се од ње, те да је човек може оком сву обухватити, а да га не могу занети страсти, које га потресају. И ово је у неколико последпца разноврсппх ирплпка, у којима се паш дух налазп, а у неколико је последпца разноврсае прпроде модернога друштва, које је бесконачно комплпкованије, но што је старина била. Старпнско је друштво било тако просто у своме јединству, да је разуман гледалац могао обухватптн све. Међу тим, данас се може да види само један део, па често само најмањп. Ето за то се дапас историчар радије бави о истраживању прошлосш, која је од њега веома удаљена, овдађује њоме својом критиком, оживљује је својом маштом, и поводи за собом читаоца, те га преносн проко иростора и времена. IV. Али да се заннтамо: Како је могло ово васкрсавање нрошлости да овлада духом од тако јуначиога одушевљења, као што смо видели код Тијерија? Како је могло да произведе тодико дејство причање догађаја, који су прошли за навек н који се никад више обновпти не могу ? Другим речима; који је циљ нсторији, а пре свега ириповедачкој историји? Кад се тако питамо, онда загажујемо у сред питања, које је повод овој расправн. Кад је 1855. год. Тијер (ТМегз) публикавао једну свеску