Prosvetni glasnik

ЈЕ ДИ ИСТОРИЈА НАУКА

693

своје „Историје Консулата и Царевпне", написао је и један нредговор, у којем је изложио прави значај л особипе, које по њему треба да пма свакн историчар. — Оп мора, веди Тијер, верпо да представи прошлост, а да не додаје ништа од своје стране. Мора да се понаша онако, као што се примоћује на оним великим огледалима, што им се сада свет дпви на нашој светској пзложби, п која су тако чнста, да се у њима огледају ствари тако, да иам се свима чони да је сва изложба с опе стране оквира у којем је биљур п који ми, разуме се, не видпмо. -- На ово се Мишле (Мкће1е1) једном тако наљутио, да је узвнкнуо: — Па зар нсторичар не мора да има душе? Зар да је равно душан и да га се све једнако ништа не тиче, што се врлнна бори протнву порока, што се слобода у коштац хвата с деспотпзмом? Не, исторнчар треба да васпптава људе за оно што је добро, па за то треба да улива у душу читаочеву дивљење свему ономе, што је часно п врсно. Исторнја нас непрекидно поучава, да је врлини и слободи намењено да одпосе победу. Гледајућп на то све, нпје могућно да останемо равнодушнп. Л.ако је увндети, како се на. тај начин обнавља стара преппрка, о прнроди п правом циљу уметности. Како неки хоће, од уметности се не сме тражнти ништа друго, до да подражава природи, да је огледало у којем се пстпна огледа. Али ми бисмо се пмали да запитамо, како ли изгледа у природи слика, по којој је саграђена саборна црква (Дом) у Флоренцу плн у Милану; како ли она по којој је саграђена звонара Ђотова, или ти оно по чему је Бетовен компоновао симФонију своју? За што фотографија није уметност, кад она баш најверније нредставља ствари, како су у истипи? За што цвеће и воће, кад се направе од воска тако вешто да се човечје око може да иревари, не долази у уметност, а када се то исто воће и цвеће на увоштањеном платиу наслнка, н ако ннкога не може да превари, да није насликано, опег спада у дела уметностп? Уметност је створ који је произпшао из памети уметникове. Уметник мора да претвори природне предмете у суштину духа свога, да их преобрази, па тек после тога долази да их репродукује, да њнма псказује оно што његово срце осећа, да исказује мисли, које његов дух мпс.)п. Па опет, као што се оно деси с историјом, тако би и с уметношћу; после прве одредбе истаче се друга, којавељаше: Цпљ је уметностп пдеа, истина, оно што је добро. Она треба да нас поучава, како је врлини намењено да односи нобеду; за то треба да учини од своје сгране све да је заволимо. Ама се онда уметност преноси у аистракције, а за то I

је наука ту, а не уметпост, јер се онда занемарује облик, а облик је у уметности оно, што је најсуштаственнје. Уметност може понпкнутн само тако, ако се оба елемента савршепо споје н измешају један с другим. РаФаелу и Тицијану идеа се испољује, кад се претворп у боју; за Бетовена је она звук; Шекспиру је она углед, карактер, поетско створење. Платону је идеа оно што је лепо; али иеснпку се се оио што је лрпо пзмеће у Беотричу идп у Л .ауру. Онда се анстрактним критнчарима овако одговарало: Вп бркате пауку с уметношћу, јер уметност не треба да пам даје моралне лекцпје, иошто је то посао ФидосоФа, религнозног беседника. Манцонпју је оно што је добро представI љепо у Сан Карлу Боромеу, у оцу ХристиФору. | Ако су ови карактери правп створовп уметнички, онн ће нас својим прнмером, без ичега другог, упућнвати к ономе што је добро. Адн поета може да оппсује и најгрозније злочине, најсуровије угњетавање невиности, најбешње страсти. Федра, Мира, Макбет, Фпдип II. могу да су предмет најузвишеније поезије. Сва прпрода, сва историја пуне су матерпјала за инснирацију уметникову. Кад бп он оппспвао само бруталпе страсти, злочин као такав, без нчега другог, не бп могао спадати у уметност просто за то, што не спада ни у праву природу човекову. Испод крпвица и злочпна треба песник да нам да осетитп и савест, која ће срце потресати све донде, докле је човек — човек. Онда нам може описивати здочин, како п победу односи, само да не заборави да изненади злочинца, па макар то бндо само и за који тренутак, његовом сонствепом савешћу, пред којом он стоји, бдедн и дрктн. На тај начин он неће бити вериста, алн ће битп истина све оно, што буде представљао. Ако су обе противуположене одредбе о уметности, како смо их горе наведи, погрешне, за то, што су једностране, онда су оне исто тако једностраие и за историју, и то како опа одредба која хоће да води рачуа само о репродукцији догађаја (факата), тако н она која место тога хоће да изводи само моралне иди политичке поуке. Кад бих ја узео да описујем живот једног човека, па стао да прикупљам, без разбора, све Факте п догађаје из његова живота,. и само их онако причао, како сам их прикуиио, ја бих радио узалудан, механичан посао, а никако не бпх наппсао какво исторпско дедо о томе човеку. Кад би пак ко сео па одабрао само неке Факте и податке, адп такве у којима се однста огдеда карактер његовог јунака, ја бих онда имао тачннју и савршенпју идеу о тој личпостп, јер бих, читајући оппс, видео то исто лице, чнсто живо, пред својпм очима. Зар може ко посумњати 89*